NA TRAKTORU SAM TRI DANA VOZIO 27 PROGNANIKA: Krajišnici, žitelji najvećeg izbegličko naselja u Evropi, spremaju za obeležavanje godišnjice

B. SUBAŠIĆ

04. 08. 2021. u 12:19

BUSIJE su najveće prognaničko naselje u Evropi i nezvanična prestonica "beogradske Srpske Krajine" u Batajnici, Altini, Ledinama, Plavim horizontima, Grmovcu...

НА ТРАКТОРУ САМ ТРИ  ДАНА ВОЗИО 27 ПРОГНАНИКА: Крајишници, житељи највећег избегличко насеља у Европи,  спремају за обележавање годишњице

Foto B. Subašić

Ko danas po prvi put dođe u ovo bogato i lepo selo sa oko 6.000 stanovnika, teško može da zamisli pustoš na kojoj su Krajišnici, 1995. izgnani u zločinačkoj hrvatskoj vojno-policijskoj akciji "Oluja", dve godine kasnije započinjali novi život.

- Geometar me je vodio kroz duboko blato beskrajnih njiva dok nismo stigli do ugaonog kamenja moje parcele - seća se Jovan Vučenović.

- To je bio novi položaj sa koga je započela borba za obnovu života koji je prekinula "Oluja".

Danas, ulicama Busija se šetaju deca koja ne pamte progon 250.000 Srba iz Hrvatske pred kojim je licemerna Evropa zatvorila oči i do danas ih nije otvorila. Na to vreme podseti suton 4. avgusta kada polje ispred busijske Crkve Svetog Ćirila i Metodija pokriju hiljade krajiških izgnanika i njihovih potomaka. Oni dolaze na tužno hodočašće iz cele Srbije da obeleže dan kojim je počeo državni zločin moderne Hrvatske, kojim je okončan genocid započet u NDH.

- LJudi su drugog dana masovno odlazili, ali ja nisam želeo - seća se Vučenović. - Nisam znao gde mi je sin. Studirao je u Beogradu kad mu je pred "Oluju" stigao poziv za vojsku.

Pamćenje Željko Bursać, Jovan Vučenović i Sreten Rodić , Foto B. Subašić

Insistirao sam da dođe, misleći da je reč samo o obuci, a oni su neobučenu decu poslali na front. Komšija me je molio da njegovu nemoćnu tazbinu prevezem traktorom donekle, pa da se vratim. Ali za tili čas se stvorilo još mnoštvo ljudi koji su tražili spas i peli se u prikolicu. Kako sam mogao da odbijem bebe i starce.

Sagovornik "Novosti" kaže da je tada prvi put vozio traktor i to po makadamskim tek probijenim putevima kroz planine. Taj put, noću, po kiši, bez sna, u koloni očajnika bio je noćna mora na javi.

- Trećeg dana više nisam mogao da vozim i skrenuo sam ka jednom prognaničkom konačištu gde su popisali ljude s traktora, bilo ih je 27 - seća se Vučenović.

Foto B. Subašić

- Pitali su me da li sam vozio dve prikolice, nisu verovali da su svi stali na jednu. Kada smo stigli do Banjaluke nisam želeo da idem dalje. Želeo sam da se vratim po sina, ali povratak nije bio moguć. Hvala Bogu, on se pojavio dva dana kasnije, ta deca su se probijala sama sa Banije. Bili su u užasnom psihofizičkom stanju.

Penzionisani zastavnik Željko Bursać se s gorčinom seća tih dana:

- Bili smo spremni da se branimo kada je stigla naredba da se povučemo na rezervni položaj. Tu je čekala koverta sa naredbom za dalje povlačenje. I tako stalno, sve do Republike Srpske gde je došlo do potpunog raspada jedinica. Nisam znao gde mi je porodica. Kada sam je našao poslao sam je u Srbiju, a ja sam ostao u Srpskoj, video sam da i njoj preti opasnost da propadne i želeo sam da je branim. Govorio sam da su nas političari izdali, a neki bezbednjaci su počeli da mi prete. Do danas nisam promenio mišljenje.

ILUZIJA ZVANA JUGOSLAVIJA

PROGON Srba u Hrvatskoj počeo je mnogo pre "Oluje", čak i pre početka rata - kaže Sreten Rodić koji je 1991. morao da beži iz Splita, a posle decenije potucanja skrasio se u Busijama. - Srbi iz urbanih sredina su bili prvi na udaru. Još 1989. dali su mi da potpišem neku izjavu o lojalnosti nezavisnoj Hrvatskoj koja me je zaprepastila. Shvatio sam da smo mi Srbi verovali u iluziju zvanu Jugoslavija. Tada su počele sve vrste mlatretiranja, nema Srbina u Hrvatskoj koji nije prošao neku vrstu torture.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)