U ŠARVARU SU I DECU SATIRALI: Samo u prvoj godini od deportacije umrlo je 1.500 mališana

J. Lemajić

16. 06. 2021. u 09:45

CELE večeri zavijali su psi. Zloslutni lavež u mrkloj noći prolamao se selom. Niko nije trenuo. Pred zoru je jedva uminulo, ali samo nakratko.

У ШАРВАРУ СУ И ДЕЦУ САТИРАЛИ: Само у првој години од депортације умрло је 1.500 малишана

Foto: J. Lemajić

U selo su ušli mađarski žandari i izveli nas iz kuća. Poneli smo šta smo mogli i krenuli peške ka Bačkoj Topoli, gde su nas nakrcali u marvene vagone i sa narodom iz Malog Beograda i Kočićeva odveli u logor u Novom Sadu. Odatle smo istim tim vagonima odvedeni u Šarvar u Mađarskoj, u fabriku svile koja je početkom Drugog rata odmah pretvorena u radni logor.

Gotovo celog života, baku Jelenu iz Karađorđeva nisu napuštala sećanja na strašno proleće 1941, kada je sa celom porodicom i još 1.600 duša proterana iz sela. Delili su sudbinu 10.000 solunskih dobrovoljaca i njihovih potomaka interniranih u Šarvar, po naredbi mađarskog regenta i naciste Mikloša Hortija: da se iz Bačke proteraju svi koji tu nisu živeli do 31. oktobra 1918. Baš ovih dana, pre 80 godina, njih oko 2.000 stigli su u logor Barč odakle su prebačeni u Šarvar.

Foto Muzej Vojvodine

Logor Šarvar

- Stanovnike Mišićeva, od najmanjeg deteta do staraca od 80 godina, okupili su u dvorištu kuće Albijanića u centru sela, a dozvoljeno im je da ponesu samo paket koji su mogli da nose na malom prstu - podseća Pero Šunjka iz ovog sela. - Potom su peške išli do železničke stanice u Bajmoku, gde su već bili ljudi sa Rate. Voz je krenuo put Sombora. Tamo su priključeni Šantićani i u Somboru stanovnici Rastine.

Foto: J. Lemajić

Ovakve priče mogu ispričati gotovo svi meštani Karađorđeva, Alekse Šantića, Bajmoka, Rastine, Siriga, Mišićeva, Bačkog Dušanova, Velebita, Stepanovićeva, Gornje Rogatice i drugih kolonističkih sela u Vojvodini, nastalih između dva rata. Iako je vrlo malo živih stradalnika, gotovo da nema kuće bez manjeg ili većeg belega iz Šarvara. Po svedočanstvima predaka, u logoru nije bilo zverstva kao što je bilo u NDH i drugim ustaškim logorima, ali su logoraši umirali od teškog rada i gladi. Samo u prvoj godini umrlo je 1.500 dece!

Foto Muzej Vojvodine

O ovome se i danas vrlo malo zna. Kao i o zalaganju Eparhije bačke i njenog tadašnjeg vladike Irineja (Ćirića) da od sigurne smrti izbavi što više dece. Čim su mađarske vlasti odobrile, u proleće 1942, počelo je spasavanje muške dece do 14 i ženske do 15 godina, koja su potom bila smeštena u srpske porodice u Bačkoj. Tako je, u 16 transporta, dovedeno 2.812 dece, 188 odojčadi i 184 porodilje.

Foto Muzej Vojvodine

Muke logoraša i herojski podvig njihovih spasilaca nepravedno su predati zaboravu.

- Kultura sećanja je prvi pojam koji se javlja kada razmišljamo o tim tragičnim danima. Naš narod i država je nisu dovoljno negovali prethodnih decenija. To se danas menja i naše sistemsko opredeljenje je da se svako srpsko stradanje, svuda gde naš narod živi, obeleži i ne zaboravi - poručuje Sava Stambolić, koji je u ime Grada Subotice u Mišićevu i bajmočkoj Rati odao poštu svim šarvarskim stradalnicima.

Foto Muzej Vojvodine

- Jedinstvo i solidarnost srpskog naroda, bili su ključni da se oko tri hiljade dece spase iz logora. Plemeniti ljudi iz starih bačkih srpskih porodica nisu dozvolili da njihova braća poreklom iz Bosne, Hercegovine, Like, Banije, Crne Gore, pate i umiru. Veliki dr Kosta Hadži iz Novog Sada, dr Miloš Rafajlović iz Subotice, paroh aleksandrovački Staniša Mihajlović, episkop bački Irinej (Ćirić), spasavali su srpsku decu. To je duh koji danas država i sistemski sledi, boreći se za srpski narod gde god da on živi, a mi ćemo činiti sve da otrgnemo od zaborava ove velike ljude i njihovu plemenitu akciju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)