IZGUBILI SMO MNOGO, ALI OBRAZ I SRPSKO SRCE SU TU: Pročitajte ceo govor predsednika Vučića na komemoraciji žrtvama NATO agresije

Novosti online

24. 03. 2021. u 21:27

PREDSEDNIK Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je večeras obeležavanju Dana sećanja na stradale u NATO agresiji 1999. godine.

ИЗГУБИЛИ СМО МНОГО, АЛИ ОБРАЗ И СРПСКО СРЦЕ СУ ТУ: Прочитајте цео говор председника Вучића на комеморацији жртвама НАТО агресије

Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

Govor predsednika Vučića prenosimo u celosti:

Jedno dete dnevno. To je ona najteža, namučnija i najbolnija brojka NATO agresije iz 1999. godine. Ubijeno, zaustavljeno, bez ikakve svoje krivice, nikakav greh nisu počinili, bez prava na odbranu, i bez prava na pravdu.

Niko nikada nije odgovarao za ovaj zločin, veći od zločina. Niko za 2.500 ubijenih civila, za više od 6.000 ranjenih.

Objasniti to, ni danas, 22 godine posle agresije, nije moguće, ne postoji, i pored sveg truda, univerzalno opravdanje, nema razloga, smisla, ostala su samo, kao večni greh, imena.

Miljana Milić, petnaest godina,

Vladimir Milić, dvanaest godina,

Miomir Mladenović, četrnaest godina,

Dragan Dimić, tri godine,

Julijana Brudar, deset godina,

Olivera Maksimović, dvanaest godina,

Miroslav Knežević, trinaest godina,

Dajana Pavlović, pet godina,

Stevan Pavlović, osam godina,

Marko Simić, dve godine,

Milica Rakić, tri godine,

Ivan Ivančić, sedam godina,

Marko Ivanović, tri godine...

I tako, sedamdeset devet imena, i to ne samo srpskih.

Besmisao pukog ubistva nije birao. Šesnaestoro dece, od dve do sedamnaest godina, iz porodica Ahmetaj i Hasani, ubijeno je u koloni koja se vraćala kući, u Prizren.

To je, u jednom naslovu, na zapadu, jednostavno objašnjeno "tragična greška". Smrt koja je stigla Marka Roglića, Milana Ignjatovića, Gordanu Nikolić, Irenu Mitić, Milicu Stojanović, Bojanu Tošović, Branimira Stanijanovića, Sanju Milenković... nije mogla da računa ni na takvo objašnjenje.

Foto: Printscreen

Te smrti nisu, za one koji su ih posejali, bile ni tragične, a još manje greška.

Bile su namera, bile su jasna odluka, preki sud nad jednom zemljom, nad njenim ljudima, nad njenom decom.

I zato danas nećemo da licitiramo oko imenovanja svega što se, tokom proleća 1999. godine dogodilo. Zato što se dogodio zločin. I dogodila se agresija. Napad na suverenu zemlju, bez odluke UN, bez onog dovoljnog razloga koji bi predstavljao napad tadašnje Jugoslavije na neku susednu, ili NATO državu.

Nikoga mi tada nismo napali. Napali su nas, sa jasnim ciljem. Da nas poraze, da nas, da bi nas porazili, ubijaju, i da nam oduzmu deo teritorije.

I koliko god danas analizirali stvari, kako god i koliko god oštri i kritični bili prema sebi, našoj tadašnjoj politici, rukovodstvu, jasno je da su Savezna Republika Jugoslavija i Srbija tada ostavljene gotovo bez izbora. Izbor je bio jeziv, ili gubitak teritorije i ljudi sa jedne strane ili potpuni nestanak srpske države, morala, časti i srpskog duha. I nismo mogli da ne izgubimo. Devetnaest velikih napala je jednu malu zemlju, Saveznu Republiku Jugoslaviju i ta mala zemlja, i taj mali narod održali su im čas iz onog najvažnijeg, časti, morala i ljubavi prema slobodi koju jedan narod može da oseti.

Da, pravdu, pravdu da ne zaboravimo. Svih tih devetnaest velikih i danas će nemušto govoriti o svom vojničkom uspehu, izbegavati odgovore na pitanja, a zamislite, jedan mali, samo brojčano mali srpski narod, taj mali ali veličanstveni narod, sa tugom, suzom u oku ponosno se priseća svog otpora i borbe protiv devetnaest okrutnih i bahatih.

Izgubili smo mnogo, ali obraz i srpsko srce još su tu, da čuvaju Srbiju koja je večna i neuništiva.

Foto: Printscreen

I izgubili smo decu, izgubili smo ljude, izgubili smo kontrolu nad velikim delom teritorije, izgubili smo milijarde zbog uništene infrastrukture i privrede.

I sve što nam je ostalo bilo je telo jedne izmučene, uništene zemlje, zemlje u raspadanju, izmrcvarene, opljačkane, izranavljene, puste, i krive, osuđene za sve što se ne samo devedesetih, nego i tokom čitave istorije, događalo.

Zemlje bez snage da se uspravi, podigne, i radi bilo šta drugo nego da ćuti, ili da sagne glavu i pokorno se izvini, za sve, pa i za svoje mrtve, za svoju ubijenu decu.

Danas, to više nije ta zemlja. Danas, to je Srbija, koja je ponovo pronašla i svoju snagu i svoj ponos. Srbija koja je okrenula leđa ratu i porazima, i krenula da radi. Srbija koja je ustala, stala na svoje noge i dobila svoj glas.

Srbija kojoj se veruje. Koja je sposobna, koja raste, i više nije deo problema. Srbija koja jeste i biće, baš ono rešenje koje omogućava čitavom regionu život u miru, saradnju i razumevanje.

I ta Srbija, danas, kada je u svetu i dalje mnogo više bombi, nego vakcina, u region šalje, ne bombe, nego vakcine. Danas je spremna i da ih proizvodi, proizvodiće ih, i za sebe i za druge, za ceo Balkan.

Spremni smo, i hoćemo da pomognemo. Nismo spremni, i nećemo da ćutimo niti da budemo, ponovo poniženi.

Pravo na to ne crpimo samo iz žrtava koje smo imali, nego i iz činjenice da smo odavno prestali da gledamo druge i tražimo grešku i krivicu na bilo kom mestu osim u sebi.

Pogledali smo se i priznali. Svaki gubitak, svaki poraz, svaki zločin koji je neko u naše ime počinio, svaki promašaj i svaku pogrešnu politiku. I ne radimo više ništa što bilo koga, osim u najluđim snovima, ugrožava.

Radimo, rastemo, jačamo sa samo jednim ciljem: da budemo najbolji u ekonomiji, obrazovanju, zdravstvu, kulturi, nauci, sportu...

I hoćemo da budemo bezbedni, na svom. Da nikada više ne dođemo u situaciju da nam neko ubija decu, ruši zemlju, ili naš narod proteruje.

Hoćemo da ostanemo slobodni, da sami odlučujemo o svojoj sudbini, i da nam niko više ne oduzme sve, a da nam ne da ništa.

A ništa je danas, i to ću da ponavljam koliko god bude potrebno, ideja da nas Kosovo prizna, ne bi li mi priznali Kosovo.

Ne treba nam to priznanje. Potreban nam je kompromis, treba nam ispunjavanje svih onih obaveza koje smo preuzeli i mi i Priština, a samo ih mi ispunili.

I to nije naš kapric. Nije to ni fantazmagorija o nekom srpskom svetu koji hoćemo da stvorimo.

I danas kada nam prete formiranjem Velike Albanije, kada kažu da nema ništa od Zajednice srpskih opština, naše je da budemo mirni, da brinemo o našem narodu na K I M, ali i da im jasno poručimo da nismo slabi kao što smo bili, da ćemo umeti da sačuvamo svoje, ne dirajući ni u šta tuđe. Uostalom , Srbija nije i neće biti šaka zobi za svaku belosvetsku vranu da je pozoba. I one koji su iskoristili snagu i silu devetnaest bahatih i okrutnih samo molim da nam ne prete , da ne misle da je Srbija slomljena i da neće imati snage da odgovori. Molimo vas, samo vas molimo, naše albanske komšije, da nam ne pretite. Samo to i ništa više.

Foto: Printscreen

To je nova realnost, ona u kojoj mi nismo više na kolenima, niti ćemo ikada biti, ona u kojoj Srbija ima pravo i da traži, a ne samo da gubi. I ima to pravo, baš zato što je spremna da daje.

Mi danas gradimo puteve, koji će da nas povežu, i sa sobom, i sa regionom i sa svetom. I do kraj godine radićemo na osam auto puteva, na osam vena čitavog Balkana, osam puteva mira i saradnje.

Samo lud čovek bi to menjao za rat, za mrtvu decu, za rušenje i novi gubitak. I da, hoćemo da imamo najbliže odnose sa svima koji su u agresiji na lepu Srbiju učestvovali, oprostili smo odavno, ali ne, ne , nećemo zaboraviti. Tog jednog dana, svake godine, podsećaćemo i sebe i vas. Da se nikada ne bi ponovilo. Ne nama, već ni jednom drugom slobodoljubivom narodu na svetu.

I ako imamo neku ponudu, ona danas glasi: spremni smo da od celog Balkana napravimo pobednika, da svako na njemu dobije, sve dok niko ne pokušava da samo mi budemo gubitnici.

I uopšte nije težak put do toga. Potrebno je samo da se poštujemo, razumemo i ne pokušavamo da jedni druge ponizimo. Da ne diramo u ono što je svako najteže i najkrvavije platio. Slobodu. U pravo da je imamo, da je čuvamo i da se setimo svih žrtava koje su nju ugrađene. A u našu su ugrađena i naši porazi, naši životi i naša deca. Prevelika je to cena da bi o njoj ćutali.

Zato što bi to značilo da smo spremni na još jedan totalni poraz, na još jedno poniženje. A nismo. I kada svi budu ćutali, mi ćemo da ponavljamo.

Jedno dete dnevno. Toliko ste nam ubijali. Tokom agresije.

I ponavljaćemo to, baš da nam se ne bi dogodilo ponovo.

Sa posebnim pijetetom ispunjavamo našu obavezu da odamo počast svim nevinim srpskim žrtvama koje su položile svoj život na oltar otadžbine, kako civilima , tako i našim junačnim vojnicima i policajcima,herojima Košara, Prizrena, Mitrovice.

Danas za nas Srbe, život na Kosovu liči na Put suza (Via Dolorosa), na uspinjanje poslednjim snagama na Golgotu, ali mi ne bi ni bili Srbi da nismo kadri, i ''na strašnom mestu postojati''.

Neka je večna slava svim žrtvama NATO agresije. Živela slobodna i ponosna Srbija!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (50)