Bez Fran­ka ipak bo­lje

Od stal­nog do­pi­sni­ka
ŠPA­NI­JA je za­vr­ši­la "ne­de­lju ge­ne­ra­li­si­mu­sa Fran­si­ska Fran­ka" koi je "vas­kr­snuo" po­vo­dom 30 go­di­na od smr­ti, 20. no­vem­bra 1975. To­kom ce­le ne­de­lje na svim TV sta­ni­ca­ma "vr­te­li" su se do­ku­men­tar­ci o biv­šem dik­ta­to­ru i nje­go­vom 36-go­di­šnjem re­ži­mu, ču­la su se sva­ko­ja­ka sve­do­če­nja, u no­vi­na­ma su se mo­gle na­ći broj­ne ana­li­ze, od "li­ka i de­la" sa­mog Fran­ka do pri­mer­ne tran­zi­ci­je ko­ju je špan­sko dru­štvo do­ži­ve­lo u re­la­tiv­no krat­kom ro­ku i bez ve­li­kih tra­u­ma.
Špa­ni­ju da­nas no­si ge­ne­ra­ci­ja lju­di ko­ji su u vre­me Fran­ko­ve smr­ti bi­li u krat­kim pan­ta­lo­na­ma, ne­ki čak ni­su bi­li ni ro­đe­ni. Otu­da i ne ču­di što je u jed­noj op­šir­noj an­ke­ti, re­a­li­zo­va­noj ovih da­na, čak 56 od­sto gra­đa­na po­ka­za­lo to­tal­nu in­di­fe­rent­nost pre­ma biv­šem dik­ta­to­ru dok ga 30 od­sto pre­vas­hod­no mla­dih, sa­svim od­ba­cu­je. Me­đu­tim, još uvek po­sto­ji osam od­sto uglav­nom sta­ri­jih, kod ko­jih Fran­ko iza­zi­va no­stal­gi­ju za vre­me­ni­ma "ka­da se znao red". Naj­go­re o Fran­ku mi­sle Ka­ta­lon­ci i Ba­skij­ci, na­ro­di ko­ji su pod njim bi­li naj­vi­še dis­kri­mi­ni­sa­ni. Za ve­li­ku ve­ći­nu Špa­na­ca (64 od­sto ) Fran­ko­va dik­ta­tu­ra bi­la je ne­ga­tiv­na, 13 od­sto mi­sli su­pr­ot­no, a 23 od­sto ne­ma od­go­vor. Me­đu­tim, 53 od­sto mi­sli da i da­nas po­sto­ji "uti­caj fran­ki­zma".
Fran­si­sko Fran­ko (4. 12. 1892, Fe­rol) je bio bri­ljan­tan voj­nik, a ge­ne­ral već sa 33 go­di­ne. Od 1912. do 1926. ra­to­vao je po Afri­ci, za vre­me gra­đan­skog ra­ta (1936-1939.) pred­vo­dio je voj­sku pro­tiv re­pu­bli­ka­nac a po­sle po­be­de 1. ok­to­bra 1939, po­stao je voj­ni i po­li­tič­ki šef dr­ža­ve bez ika­kve pri­pre­me, još ma­nje zna­nja. Nje­go­va ide­ja vo­di­lja bi­la je "čvr­sta ru­ka", bez po­li­tič­kih par­ti­ja, bez auto­no­mi­je, bez sin­di­ka­ta... Su­šti­na re­ži­ma bi­la je da bu­de što "što vi­še špan­ski i što vi­še ka­to­lič­ki". Po nje­mu, sve što je tre­ba­lo ze­mlji bi­lo je "je­din­stvo, red i sta­bil­nost". Da bi to ostva­rio ni­je se li­bio da to­kom svo­je dik­ta­tu­re iz­me­đu 1939. i 1975. za­tvo­ri vi­še od 300.000 lju­di dok je, po ne­kim pro­ce­na­ma, 60.000 ubi­je­no. Ni­zak, sla­ba­šnog gla­sa, slab go­vor­nik, ni­čim ni­je im­pre­si­o­ni­rao, ali je upr­kos to­me us­peo da vla­da, ra­ču­na­ju­ći i rat, 40 go­di­na.
Iako se još 1941. iz­ja­snio pro­tiv po­vrat­ka mo­nar­hi­je, mno­go go­di­na ka­sni­je, 1969. od­lu­čio je da u ze­mlju vra­ti di­na­sti­ju Bur­bo­na, ali je re­šio da na tron vra­ti Hu­a­na Kar­lo­sa, a ne nje­go­vog oca Hu­a­na ko­ji je bio sin kra­lja i otac kra­lja, a sam ni­ka­da kralj... U te­sta­men­tu ko­ji je otvo­ren po­sle nje­go­ve smr­ti Fran­ko je tra­žio od špan­skog na­ro­da da bu­de ve­ran kra­lju kao što je bio ve­ran nje­mu...