Kada sam bila mlada dobila bih jezičinu u grlo, htela sam promenu, a sada slavimo fotošopirana čudovišta koja bulje ispod slapova kineskih dlaka: Vedrana Rudan surovo o 8. martu NEKADA i SAD

Nadahnuti urednici portala naredili su mladim novinarkama da negde nađu babe koje smeju, ah, uskoro će Osmi mart, ispričati kako je to bilo za vreme krvave Titove diktature kad pošten čovek nije smeo da kaže da je Hrvat, svi koji su odlazili u crkvu bi nakon mise završili na Golom otoku, a ožujak se nije smeo zvati ožujak.

Pa, kako su Osmi mart slavile moje vršnjakinje dok ih je krvolok Tito gledao sa svakog zida? Naš ženski radni dan, bila sam službenica, bio je neradni. Šefovi bi svakoj od nas uručili buketić nečega. Mlade cure, bila sam među njima, dobile bi jezičinu u grlo, starije drugarice čvrst stisak ruke.

Šefovi bi sa ljubavnicama odlazili na vikend u Veneciju, tamo bi ku*** socijalističke dobile cipele, torbicu, parfem… Nisam bila među njima jer me niko nije hteo. Zato sam bila odevena u dečiju suknju broj četrnaest i jaknu broj četrnaest jer se za vreme je****, mračne vladavine nije plaćao porez na dečju odeću. Danas je ukinut i taj relikt naše mračne prošlosti.

Većini drugarica Osmi mart je bio dan kad su smele pijane u grupi ulaziti u kafane i tamo se smejati i pevati i urlati. Na stolovima je u celofanu počivalo mrtvo cveće. Gadili su mi se jezici mojih šefova, gadile su mi se pijane žene, gadio mi se Osmi mart. Htela sam promenu.

Želela sam, dobila sam. Živim u zemlji u kojoj svakoga dana u godini slave fotošopirana čudovišta koja senzualno bulje ispod teških trepavica i slapova kineskih dlaka. Napućena usta krcata kiseline pozivaju na pu**** one koji to mogu platiti. Silikonske sise zovu na slinjenje. Bedra nemaju celulita, p**** nemaju dlaka, šalju poruku, j*** me, ja sam devojčica.

Slavi se i Mama. Biti mama danas u Hrvatskoj znači biti MAMA. Hrvatske MAME slikaju rast svoga stomaka i pre nego im nečiji sperma probije jajašce. Pa “fanovi” mogu pratiti rast. Prva nedelja, druga… Ne znam koliko nedelja traje trudnoća, ali svakako se snima i stomak pre odlaska u porodilište. Pa tata pokraj MAME. Pa beba na sisi. Pa onda MAMA ide kući. Pa vidimo stomak posle porođaja, pa tri dana kasnije, pa šest dana… Je****! JE****!

Mi drugarice nismo na šminku i krpe trošile platu i povremeno smo bile osobe, ljudska bića. Zarađivale smo gotovo koliko i muškarci. Porođaj nismo držale vrhuncem “karijere” ili karijere. Abortus je bio besplatan, popovi nisu virili u naše pi*** ni je*** našu dečicu. Radile smo osam sati. Imale smo pravo na bolovanje. Na poslu smo s vremena na vreme šefa znale poslati u k****. I muža. I decu. I zidara koji bi nam dobacivao sa skele. U Jugoslaviji je mrtva, prebena žena bila VEST.

Danas moja kći ovim svetom hoda užasnuta. Boji se petogodišnjeg sina, poslodavca, popa, učiteljice, muža, slučajnih prolaznika, bolesti. Bolovanje može samo sanjati. Ugovor je potpisala na tri meseca i šuti, šuti, šuti. Radi od jutra do sutra, dete jedva vidi, svi su joj vikendi radni, plata joj je bedna, stanarina ogromna, minus još veći, čitav će život pod tuđim krovom loviti sopstveni rep. Naravno da ima fakultet.

Nedavno je u Sloveniji otvoren bordel sa gumenim lutkama. Sve imaju što savršene žene od krvi i mesa nemaju. Ne ostaju trudne, nakon upotrebe se temeljno čiste da ne bi mirisale na žene od mesa, ne boli ih ni glava ni kičma, ne pitaju, gde si bio dosad? Naravno da imaju kilograme dlaka gde treba, međunožja su im savršeno ćelava. Muškarci su više nego zadovoljni. Možda je to dobra vist za današnju ženu? Neće morati biti lutka kad postoje lutke bolje od nje?

Neka se je*** ja stara ženetina s dve noge u grobu! Osim što sam stara, ja sam i jugonostalgičarka i mrzim sve što je hrvatsko i ružna sam i ljubomorna sam, i… Mislite o meni šta vam je volja. Ovo je, je li, slobodna zemlja. Za ovo su, je li, neki život dali. Čujem vas, žene. S vremena na vreme pištite. Preklinjem vas, recite mi, hoćete li uskoro vrištati?