Zna se, đavolji element je podela par ekselans. „Đavo“ potiče od grčkog Διάβολος, a simbol je podele i odvajanja. I šta se dešava kada đavolji element uleti u hrišćanstvo?


To se dogodilo od 2013. godine s neutralizacijom hrišćanstva koju vrši papa Bergoljo, prvi globalistički papa. Jozef Racinger1 bio je poslednji herojski „katihetski“ (katiheta – veroučitelj, prim. prev.) bedem otpora nihilističkim silama relativističkog turboglobalizma. I zbog toga je zamenjen novim papom, koga „Tajms“ nije tada slučajno slavio kao ličnost godine 2013. Neutralizacijom hrišćanstva (odnosno njegovom fuzijom s Mundus-om) u produkciji Bergolja stvoren je pravi pravcati raskol u katoličkom svetu. U stvari to je trijumf dijaboličara (sotone u ljudskom obliku – prim. prev.).


S jedne strane je deo rimokatolika koji se poistovećuje s novim globalističkim kursom Rimokatoličke crkve, bilo zato što je taj deo u njoj zaista počeo da se prepoznaje, bilo zbog vere u instituciju po inerciji.


S druge strane, deo rimokatoličkog sveta je ostao veran Racingeru i, tačnije, „snažnoj“ poruci rimokatoličanstva koje se opire, u ime transcendencije Hrista i svete vere, novom svetskom poretku i njegovim glavnim materijalnim i nematerijalnim odrednicama.
Čak i bez novih avinjonskih sukoba, papski raskol koji se otvorio u Rimokatoličkoj crkvi sada se naknadno podelio na „bergoljsko“ i „racingerovsko“ krilo – uprkos svim pokušajima institucije da negira i minimizira ovaj raskol – što pojačava frakturu unutar katoličkog kraljevstva između kosmopolita koji su rekonfigurisani u svetu konkurentnog tržišta (što ćemo, radi jednostavnosti, nazvati tržišnim globalizmom) i onih koji imaju potrebu za stvarnim i simboličkim prostorom lišenim perpetuuma mobile omnimercifikacije, odnosno imaju potrebu za prostorom otvorenim za demokratsku kontrolu ljudskih zajednica, s materijalnim i nematerijalnim korenima, svetim i transcendentnim (što ćemo, opet zbog pojednostavljenja, nazvati populističkim suverenizmom).


Sukob – čas pritajen, čas otvoren – sada se zaista pojavio u pravoj veličini. To je krenulo s temom celibata i otvaranja pape Bergolja ka ideji da sveštenici mogu da se žene. Pitanje je prividno sekundarno, ali ga je Racinger identifikovao s hirurškom preciznošću kao ono što predstavlja već ko zna koju dekonstrukciju bedema Crkve. Ta dekonstrukcija ima za cilj da Crkvu utopi, sporim ali marljivim kontinuitetom, u sekularistički imanentnu tvorevinu potrošačke civilizacije.


Ubedljive su reči Antonija Sočija (up. „Bog Tržište, Crkva i Antihrist“): „Od 2013. godine, nakon odlaska Benedikta Šesnaestog, Crkva se takođe predala.“ Priklonila se nihilizmu robne civilizacije, koja se do tada sjajno trudila, s papom Racingerom, da se tome suprotstavi.



Zaista – i u ovome bi se mogao sažeti sveukupni smisao njegovog pontifikata i njegov neuspeha – Racinger je svesno preuzeo težak zadatak suočavanja s relativističkim nihilizmom polazeći od njegove suštine, a samim tim to je i suočavanje na teološkom i teorijskom nivou. Ovako je besedio prilikom Svete mise „pro eligendo romano pontefice“ (misa za izbor rimskog pape – prim. prev.) 18. aprila, 2005. godine: „Gradi se diktatura relativizma koja ne priznaje ništa kao konačno i koja ima za meru samo sebe i svoje želje.“
Bergoljo nema ništa protiv ove diktature. Štaviše, više puta je potvrdio da mu je neprijatno da prihvata „vrednosti koje se ne pregovaraju“. Međutim, kao što znamo, on ima šta da „kaže“ o otvorenim lukama za migrante i suverenitetu, ekologiji i međunarodnom pravu. A njegov govor je sve bliži jednoumnom govoru globalističkih gospodara planete.
Ukratko, ako se Racinger odlučno opire nihilističkom globalizmu, Bergoljo se uglavnom suprotstavlja bilo čemu što se može suprotstaviti nihilističkom globalizmu. Hristovo Jevanđelje nasuprot Jevanđelju po Sorošu.


1. Napomena prevodioca: Papa Benedikt Šesnaesti – Jozef Racinger se odmah našao na udaru globalizma kome smeta i Rimokatolička crkva, jednako kao i pravoslavna, ako se drži svojih korena i svoje duhovne uloge. Odmah po postavljenju za papu on je poželeo dobro zdravlje srpskom patrijarhu Pavlu, koji je tada bio u bolnici, vratio je na „vatikanski prozor“ pozdrav vernicima na srpskom jeziku koji je ukinuo papa Vojtila, rekao je da i Srbi na Kosmetu moraju da imaju ista prava kao i svi drugi. Zabranio je održavanje muželožničke „parade“ u Rimu. Bio je izuzetan profesor i njegova sto peta autorska knjiga „Isus iz Nazareta“ objavljena je 2008. godine i u Srbiji, a u njoj je napisao: „Ako ljudsko srce nije dobro, onda nijedna druga stvar ne može postati dobra“.
Inače, papa Racinger je poreklom Lužički Srbin. Na to upućuje njegovo prezime (nem. Raizen, Raitzen, Rascier), o čemu sam često pisao u Italiji i Vatikan me nikada nije osporio.
Papu Franciska su postavili američki globalisti i zato ga na Zapadu zovu i „Obamin papa“. Obrazloženje za abdikaciju je bila „bolest“ pape Benedikta Šesnaestog, iako nikome nije smetao papa Vojtila koji se jedva držao u kolicima. Papa Racinger je i danas u dobrom zdravlju i nastavlja da piše knjige. Ova nečuvena antiistorijska i antihrišćanska „smena“ pape je dubok pad Rimokatoličke crkve nalik padu „najlepšeg božjeg anđela“ i ukazuje na to da purpurne mantije u Vatikanu slede više Boga Soroša od Isusa Hrista.


(Pečat/Dijego Fuzaro/Prevod s italijanskog Dragan Mraović)