Zlatiborsko selo Kruščica poznato je po voćarima i stočarima. A seljani muku muče zbog druma i poručuju: Da je puta, bili bismo Švajcarska

Seljani i dalje idu stazama kojima su išli i njihovi preci. Uzani zemljani seoski put prostire se od centra sela pa sve do susednog Severova, a ukupno ima oko šest kilometara ove, za tamošnje meštane najznačajnije saobraćajnice. To je put ka školi, do prve bolnice, do Arilja i Požege, do kupovine, ali i put u budućnost, jer, kako vele, od toga da li će biti asfaltiran zavisi ko će u selu ostati, čime će se baviti i da li će uopšte ovde nadalje biti života.

Ovo je, zasad, jedno od malobrojnih sela Srbije u kojima se rađa podmladak, iz koga mladi ne odlaze, gde se deca rađaju i u škole idu. Vele meštani da imaju sreće i sa momcima, gotovo svi su oženjeni, sreća ih je zadesila te u Kruščicu dođoše snaje, kako vole da se hvale, iz pet opština i gradova - Arilja, Požege, Ivanjice, Lučana, Čačka. Ovde, na svojim pradedovskim imanjima danas žive porodice Kovačević, Paunović, Jovanović, Zimonjić, Stanković, Lučić, Perović, Simićević... U ovdašnjoj osmoletki nastavu pohađa 43 učenika. Svi oni su đaci pešaci, a pojedini do školskih klupa moraju da pređu i po sedam kilometara u jednom smeru, što je do škole i natrag čak 14 kilometara dnevno. Roditelji ovih učenika se organizuju, pa na smenu prevoze đake svojim vozilima, a država nadoknađuje deo troškova. Dragan i Slavica Lučić imaju troje dece i sve troje su učenici.

- Put nam je neophodan - kazao nam je Dragan. - Čim su jače kiše, njime se ne može proći. Naša deca zbog toga često kasne na nastavu. Zimi, kada padnu snegovi, na nastavu se i ne može. Ima mnogo parova sa po dvoje dece. Niko od nas ni ne planira da napusti selo, sve nam je ovde, ali se brinemo za našu decu. Ako puta ne bude, teško da će ovde ko od njih ostati...

U Kruščici se ljudi uglavnom bave poljoprivredom. Čuvena je malina iz ovog kraja, a mnogima je želja i da se bave seoskim turizmom, da goste ljude iz svih krajeva sveta. Takvi su ovde meštani, pravi domaćini.

- Na dedovini i pradedovini imam oko pet hektara zemlje koju obrađujem. Pod malinom je oko hektar, pod orasima zasad više od hektar i po, ali ću ove godine posaditi još hektar. I još mi je pod šljivama hektar i po zemlje. Sve bih to lako, jer, moram priznati, država svojim merama pomaže poljoprivrednike, ali samo da je puta. Imao sam ideju i da na svom domaćinstvu započnem i da se bavim seoskim turizmom, ovde je priroda netaknuta i prelepa, ali kako dovesti gosta putem, koga svaki put kiša ispere i odnese... Mislio sam i da napravim sopstvenu destileriju, ali kako kad se bez puta ne može... - pita se Vladan Perović, kom porodica živi u Arilju, a on je uvek u Kruščici, uz svog oca Vasa.

U ovom selu živi i radi jedan od najpoznatijih kozara u zemlji - Gojko Vučićević. Ima stado od 300 koza, imao bi ih i više, ali... nema puta. Sirevi od kozjeg mleka, čak 12 vrsta, izlaze iz njegove mlekare i dolaze do Beograda, Zlatibora, Subotice... Dnevno preradi oko 500 litara mleka i proizvede oko 80 kilograma sira, kojim su zadivljeni i stranci, pa mu često u pohode dolaze. Ove godine je imao dogovoreno 12 tura stranaca, i to Engleza, Holanđana, Izraelaca...

- Mnogi odustanu od dolaska posle pređenih nekoliko stotina metara po ovom putu. Nema asfalta, a put je prepun rupa, pa vam treba dobar terenac - rekao nam je Gojko. - Ja i otkupljujem mnogo mleka, i zamislite kako je teško ovim putem ga dovesti do mlekare. Kada bi stigao asfalt, ovo mesto bi bilo mala Švajcarska. Ovde je priroda netaknuta, stranci se oduševe kada vide ove krajolike. Nabavio bih i više koza i sir bih mogao da prodajem i širom Evrope. Samo da je puta...

ŠLjIVIK IZ 1896.

U KRUŠČICI je i voćnjak Vasa Perovića, čuven u Srbiji po zasadu šljiva iz 1896. godine. Tako kažu "stare knjige" i zapisi Perovićevih predaka. Veruje se da je jedan od najstarijih u svetu.

- Ima u tom šljiviku oko 300 stabala autohtonih sorti šljiva: rana, madžarka i piskavac. Sve i dalje rađaju i daju najbolju rakiju. Samo je to dovoljno predstaviti stranom gostu i on će biti oduševljen. Ali kako bez puta? - pita se Vladan Perović (na slici), Vasov sin.