Sve dok nije napunila 23 godine, život Poline Dakin nije imao baš nimalo smisla. Još od detinjstva znala je da nije u redu način na koji je vaspitavaju, znala je da roditelji stalno nešto kriju od nje, znala je da nije normalno da živiš kao čergar. Ali nije imala pojma zašto tako živi.

Svoju neverovatnu životnu priču nedavno je objavila u vidu memoara "Beži. Sakrij se. Ponovi", i ta knjiga daje neverovatan uvid u život pod potpunom paranojom.

Polin je danas novinar ali i predavač na univerzitetu Halifaks, ali ni kao novinar, kaže, nikada se nije susrela sa životnom pričom bizarnom poput njene.

Sve je počelo kada je Polin imala pet godina. Njeni roditelji, Voren i Rut, razveli su se. Voren je navodno bio nasilni alkoholičar, zbog čega je Rut dobila puno starateljstvo nad decom. Polin i njenog brata Teda odvela je u Vinipeg, a potom u Sent Džon. Majka im nikad nije objašnjavala zašto se sele, niti im je najavljivala selidbe.

- Nikad nismo imali prilike da se oprostimo. Celo naše detinjstvo i mladost bili su niz nasilno prekinutih prijateljstava. Kada bismo je pitali zašto, rekla bi nam "Žao mi je, ne mogu sada da vam kažem. Kada malo porastete, objasniću vam sve".


I tako, taman što bi se primirili u nekom novom gradu, usledila bi nova selidba.

Do svoje 11. godine, Polin je promenila šest škola za samo četiri godine. Sa ocem nije imala nikakav kontakt.

- Znala sam da se nešto loše dešava. Nisam znala tačno šta, ali uvek sam imala neki predosećaj da je sve to vrlo mračna priča. Brat i ja smo stalno nagađali šta bi mogla da bude istina iza svih tih selidbi. Bolno je to samo otići bez pozdrava od ljudi koji vam znače i nikada više ne čuti ni reč o njima - priča Polina.

Sve to vodilo je decu u duboku depresiju. Polina nikada nije imala osećaj pripadnosti. Navikla je da to što postoji danas sutra može da nestane bez traga. Jedina konstanta u njihovom životu bio je sveštenik Sten Sirs, koji se uvek selio za njima. Ispostavilo se da je Rut zapravo bila u vezi sa njim, a upoznala ga je dok je radila kao savetnica u grupi za podršku porodicama alkoholočara. Sten je na neki način postao očuh deci i na kraju se i zvanično uselio kod njih. Ali premda je bio nežan i pažljiv prema njima, nije mogao da otera njihov bes zbog načina na koji žive.


Polina se borila ne samo sa depresijom, već i sa napadima panike. Nisu pomagale bizarne scene koje su se ponavljale. Jednom prilikom, ustanovila je da su Sten i njena majka bacili bukvalno svu hranu iz kuće. Rekli su joj da se sve pokvarilo, ali oni su bacili baš sve, čak i so i šećer, brašno i slične stvari.

Sledećom prilikom, usred radne nedelje, bez objašnjenja su odveli nju i njenog brata u planinu. To su predstavili kao malu "ekskurziju".

Nekom drugom prilikom, kada su se Polin i njen brat vratili iz škole, naterali su ih da operu stopala i potom nose plastične kese preko čarapa celog dana. Naravno, objašnjenja za to nije bilo.

Kada je Polina napunila 23 godine, majka je konačno rešila da joj kaže punu istinu.

Našle su se u jednom motelu, i Rut joj je rekla da Sten beži od mafije koja već dugi niz godina šalje dobro istrenirane ubice da bi ubile njega i sve njih. Zato su se tako panično plašili svega i često selili.


Sten joj je potom rekao da je jednom savetovao visoko pozicioniranog mafijaša koji je želeo da se izbavi iz tog života. Međutim, kada su to saznali njegovi saradnici, ubili su ga, a potom rešili da i Sten mora da umre jer zna previše.

Kada je Sten otpočeo vezu sa Rut, i ona i njena deca postali su mete. Sten je ušao u program zaštićenih svedoka, pa je sakrivanje posalo lakše.

Ipak, nikada nisu bili sigurni ko je prijatelj a ko neprijatelj. Svako je bio potencijalni ubica.

Sve to užasno je uticalo na Polin koja je, logično, posle tog saznanja postala prestravljena. Celog života bila je u smrtnoj opasnosti a da to nije ni znala. Iskradala se da bi se družila, ne sluteći da je to moglo da je košta života.

Vrhunac je bio kada joj je rekao da tajni agenti mafije mogu mnogo toga i da znaju mnogo toga o celoj njenoj porodici. U stanju su čak, rekao joj je, da ubiju čoveka, i potom ga zamene savršenim dvojnikom koji će savršeno imitirati tu ubijenu osobu.

Potpuno mu je poverovala. Usledile su godine dodatnog straha i paranoje. A onda je počela da testira Stena i sve se raspalo. Sav taj strah i očaj, sve selidbe i proćerdane godine proćerdane su uzalud. Jer Sten nije bio u životnoj opasnosti. Ne, on je samo patio od paranoične deluzije, tako intenzivne da nije bilo šanse da ga ubedite da je sve umislio.

A Rut? Sa Rut se desio slučaj "folie a deux", ludost udvoje, odnosno indukovana psihoza. Psihički poremećeni Sten usadio joj je priču u glavu i uskoro je i sama poprimila psihopatsko ponašanje i poverovala u sve. Polin nikad nije uspela da joj objasni da je sve bila laž. I dok je umirala, Rut je bila uverena da je Sten govorio istinu.

- Teško mi je bilo da mu oprostim. Bila sam strašno ljuta na njega dok konačno nisam shvatila da nije ni on kriv. On je prosto bolestan. Kada sam shvatila da to nije radio iz zle namere, oproštaj je došao prirodno. Trebalo mi je mnogo duže da oprostim sebi što sam mu verovala. Prednost sam dala srcu, a ne glavi. Sada mi je samo žao majke, jer je vodila tako težak i naporan život ni za šta - rekla je Polina u nedavnom intervjuu.


(Žena.rs)