Još se bojim da zagrlim brata: Tina Đorđević, medicinska sestra iz Leskovca, o borbi protiv korone i suzama sina koleginice koji dva meseca nije video majku

Daliborka ALIHODžIĆ

nedelja, 17. 05. 2020. u 17:01

Још се бојим да загрлим брата: Тина Ђорђевић, медицинска сестра из Лесковца, о борби против короне и сузама сина колегинице који два месеца није видео мајку
Osam sati ne pijete vodu, ne jedete, ne idete u toalet, i onda kada odete kući i skinete opremu, suze same krenu
POSLE svega što sam prošla radeći mesec i po dana u leskovačkoj kovid-bolnici, nisam se oslobodila osećaja nesigurnosti. Nije to strah, jer se kao zdravstveni radnik ne smem bojati bolesti, već osećaj odgovornosti da ne ugrozim nekog pored sebe, reči su Tine Đorđević (26), iz Leskovca, koja je početkom aprila među prvima sa Očnog odeljenja prebačena da radi u kovid-bolnicu.

Život joj se polako vraća "u normalu", jer je nakon testiranja vraćena na svoje odeljenje. Videla se sa roditeljima i bratom, sa kojima nije imala kontakt dok je radila u kovid-bolnici.

- Bio je dirljiv susret. Sad znam kako je onima koji se vraćaju iz rata. Iako sam potpuno zdrava, imam strah da zagrlim mlađeg brata za koga sam dosta vezana, ali to je jače od mene - priča Tina, koja nije ni sanjala da će se susresti sa ovakvim virusom.

SUSRET MAJKE I SINA - Najteže su mi pale suze sina naše koleginice koji dva meseca nije video majku jer je radila u kovid-bolnici. Dete je toliko plakalo i želelo da vidi majku da su morali da organizuju susret najbezbednije što se moglo. Koleginica je bila u opremi, a dete je prišlo majci okrenuto leđima. Jedino što je smela jeste da mu stavi ruku na rame da on oseti svoju majku. Kad me to nije slomilo... - priseća se Tina.

Prosto, niko o njemu nije učio niti je znao nešto više, svi su učili u hodu.

- Bilo je pakleno prvih dana, dok nisu stigli Rusi i oprema. Noge su mi stalno bile mokre od dezinfekcionog sredstva kojim smo prali podove. A kad smo obukli skafandere i maske, nismo znali ko je sestra, ko doktor, a ko čistačica, svi smo bili isti. Tek kasnije smo počeli da pišemo svoja imena na skafanderima - veli Tina.

Uspela je da sačuva sebe, iako je radila na uzimanju briseva.

- Lako je iz bunkera vikati "juriš". Dati sve od sebe najmanje je što smo mi mladi mogli da učinimo da se odužimo starijima koji su nas toliko zadužili. Bilo mi je teško što sam odvojena od porodice, stizao me je i umor jer po osam sati ne pijete vodu, ne jedete, ne idete u toalet, i onda kada odete kući i skinete opremu, suze same krenu. Suze od bespomoćnosti jer ste svesni da nema leka niti vakcine i da sve zavisi od organizma onog ko se razboli. Bilo je slučajeva da sam jedan dan pacijentu koji nije imao skoro nikakve simptome uzimala bris, a već sutradan je završavao na kiseoniku - priseća se Tina.

Dramatičnih trenutaka i scena bilo je svakodnevno.

- Lečili smo devojku iz Vlasotinca koja je bila u kritičnom stanju dok joj se majka borila za život u Nišu. Nažalost, majka je izgubila bitku. Pamtim dečaka od 15 godina koji je bio toliko uplašen da sam pokušavala kao sestra, ne samo medicinska, da ga utešim, jer imam brata tih godina. Niko nije bio pošteđen u tom prvom naletu, imali smo pacijente svih uzrasta. Jedan naš kolega star 40 godina bukvalno je 10 dana bio na ivici između života i smrti - navodi Tina.

Želi da istakne:

- Kažu da sve ružno treba zaboraviti, ali ja mislim da ovu epidemiju svi treba dobro da upamtimo i da nam zdravlje bude zaista najvažnije!






Komentari (1)