Deset godina od smrti Mihaila Markovića

Decenija je protekla od smrti Mihaila Markovića, jednog od najznačajnijih srpskih i svetskih mislilaca 20. veka. Ovaj filozof marksističko-humanističke orijentacije, akademik SANU, neumorni stvaralac i aktivista ostavio je za sobom trajno, izuzetno vredno delo. Sećanju na ovu jedinstvenu ličnost srpske savremene istorije i kulture, na Markovićev najviši naučni i intelektualni autoritet kao pisca ključnih filozofskih dela minulog veka, ali i na njegovu ideološku, društvenu, pedagošku i političku aktivnost i praksu – danas, u petak, 7. februara 2020 (upravo i u danu izlaska ovog broja Pečata) posvećena je tribina Mihailo Marković, naučnik, humanista i društveni radnik. Tribina će se održati u Svečanoj sali SANU, a kao govornici najavljeni su: prof. dr Petar Škundrić, prof. dr Slavko Gordić, prof. dr Zoran Avramović, prof. dr Milanko Govedarica i Živadin Jovanović.

S dopuštenjem nekoliko pomenutih učesnika i autora, Pečat u ovom broju objavljuje delove iz njihovih izlaganja na ovoj tematskoj tribini u SANU.
Napominjemo, kao i uvek s posebnim uvažavanjem i zadovoljstvom, da je Pečat imao čast da Mihaila Markovića ubroji u svoje sagovornike i autore. Sećanju na tu saradnju biće posvećen prostor u narednom broju našeg lista.

VELIKAN SRPSKE MISLI

(Piše Živadin Jovanović)

U vreme administrativnog socijalizma, antidogmatizam ga je koštao položaja na Filozofskom fakultetu. Kasnije je jednako istupao i pisao protiv dogmi savremenog neoliberalnog korporativnog kapitalizma. Akademik Dobrica Ćosić je rekao da je Mihailo Marković „u svom dobu predstavljao najdoslednijeg nastavljača socijalističke tradicije u srpskoj politici i kulturi“

Navršilo se deset godina od odlaska Mihaila Markovića, akademika SANU, velikana srpske, jugoslovenske i evropske filozofske misli i istaknutog borca za nacionalnu i socijalnu pravdu druge polovine 20. veka i prve decenije 21. veka. Kao predstavnik Beogradskog foruma, inicijatora ovog skupa, nadam se da je primereno da kažem nekoliko reči o akademiku Markoviću kao jednom od osnivača i člana Uprave tog udruženja.

Akademik Mihailo Marković je jedan od osnivača Beogradskog foruma za svet ravnopravnih. Svojim ugledom u zemlji i inostranstvu, svojim velikim iskustvom doprinosio je ne samo usmerenju Foruma na suštinske teme razvoja i međunarodnog položaja naše zemlje već je svojim javnim istupanjima dao veliki doprinos afirmaciji Foruma kao nezavisnog, nestranačkog i neprofitnog udruženja. Neposredno je radio na izradi Statuta i Programske deklaracije Foruma koji su i danas na snazi. S jedne strane to je bilo značajno za orijentaciju, stabilnost i rezultate rada udruženja, a s druge strane akademik Marković je, delom, i zbog toga uvek smatrao Beogradski forum i svojom organizacijom. Insistirao je na tome da je Forum udruženje različito od drugih, a ne tek jedna od toliko „nevladinih organizacija“ kakve su u periodu tranzicije nicale kao pečurke posle kiše uz obilatu finansijsku podršku stranih fondacija i službi.

Njegovi prilozi i studije objavljeni su u više od 20 knjiga Beogradskog foruma posvećenih ekonomskim, političkim, spoljnopolitičkim, bezbednosnim i drugim pitanjima. Dao je nezamenljiv doprinos knjigama-zbornicima o pitanjima Kosova i Metohije, nacionalnim i državnim prioritetima, privrednom razvoju u uslovima krize, NATO agresiji, ulozi intelektualaca u društvu, antifašističkom pokretu u Srbiji, levici u Srbiji i svetu, nezaposlenosti i siromaštvu u Srbiji i dr.

Mihailo Marković je najznačajniji srpski filozof 20. veka i jedan od vodećih evropskih i svetskih filozofa. Sarađivao je s najeminentnijim filozofima u Evropi i SAD. Predavao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a kao gostujući profesor i na univerzitetima drugih zemalja. Bio je učesnik Korčulanske škole. Krasili su ga skromnost, otvorenost i dobrota u najširem smislu te reči. I kao čovek i kao naučnik bio je otvoren, nenametljiv i radan. Uvek je pred sobom imao beležnicu u koju je čitkim rukopisom, gotovo krasnopisom, unosio svoja zapažanja. Ne jednom sam se pitao šta je to tako vredno, ili novo nalazio u razgovorima u Forumu da zaslužuje toliku pažnju jednog akademika, intelektualca retkog formata, poznatog filozofa, predavača na svetskim univerzitetima?!

Po svojim ideološkim i političkim ubeđenjima bio je dosledan levičar. Od svoje mladosti pa do kraja života ostao je aktivan borac za slobodu, socijalnu pravdu, ravnopravnost ljudi, nacija i država, za poštovanje ljudskog i nacionalnog dostojanstva, za mešovitu svojinu nad sredstvima za proizvodnju. Bio je protiv svih dogmi jer one sputavaju razvoj i humanizaciju društva i proizvode duboke socijalne tenzije. U vreme administrativnog socijalizma antidogmatizam ga je koštao položaja na Filozofskom fakultetu. Kasnije je jednako istupao i pisao protiv dogmi savremenog neoliberalnog korporativnog kapitalizma. Akademik Dobrica Ćosić je rekao da je Mihailo Marković „u svom dobu predstavljao najdoslednijeg nastavljača socijalističke tradicije u srpskoj politici i kulturi. On je sledbenik Mite Cenića, Svetozara Markovića, Dimitrija Tucovića, Sime Markovića: on je svakako najznačajnijisrpski socijalista 20. veka“ (Kako je govorio Mihailo Marković, Beogradski forum, 2012, str. 251).

Temi ljudskih prava uvek je prilazio suštinski i celovito, ističući da su jednako važna kako politička, tako socijalno-ekonomska, prava na obrazovanje, zaposlenje, pristojnu zaradu, kulturu, zdravstvenu zaštitu – onako kako je to zapisano u Deklaraciji UN o ljudskim pravima. U više svojih radova je ukazivao da SAD, na primer, iako ocenjuju stanje ljudskih prava drugih zemalja u svetu, nisu prihvatile socijalno-ekonomske standarde iz Deklaracije UN.

Kako je Mihailo Marković video nacionalne i državne prioritete naše zemlje? To je pojasnio u saopštenju koje je izložio na jednom od mnogobrojnih okruglih stolova Beogradskog Foruma, 28. februara 2004. godine:

Očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje. Što se pokrajine Kosova i Metohije tiče ne smemo se odreći prava da to pitanje pokrenemo u drugačijim, povoljnijim uslovima.

Izgraditi moderni demokratski oblik države maksimalnim razvojem demokratskih institucija, uključujući i participativnu demokratiju.

Racionalna organizacija privrede utemeljena na iskustvima savremenog razvijenog društva uz napuštanje kako državnog fundamentalizma, tako i tržišnog fundamentalizma. Ključni elementi su: ravnopravnost različitih oblika svojine, ekonomska demokratija (participacija zaposlenih), socijalna sigurnost i humanizacija rada.

Obnova stanovništva. Propagiranje „lagodnog života bez dece može imati destruktivnije posledice nego sva zla svetskih moćnika“.

Očuvanje našeg kulturnog identiteta. „Nije u našem interesu da budemo preplavljeni ogromnim bezvrednim, kvazikulturnim đubretom koje nam moćni medijski centri serviraju“.

Članstvo u EU pod jednakim uslovima pod kojima su primljene druge zemlje regiona, nikako po cenu odricanja od Kosova i Metohije, ili kulturnog integriteta srpske nacije. Evropski identitet je rođen na Balkanu. „Pod Nemanjićima smo bili više Evropa nego evropski Zapad i Sever“.

Javni radovi, veći oslonac na sopstvene snage, ravnopravnu bilateralnu saradnju sa zemljama rastuće moći, manje na MMF i Svetsku banku. Štiglic je dokazao da su dobar ekonomski razvoj imale samo zemlje koje su se oslobodile tutorstva MMF i SB.
Kritikujući dogmu privatizacije Mihailo Marković je 2003. godine upozorio da se ona ne zadržava samo u sferi privrede i ekonomskih dobara. „U tom smislu privatizuje se i država, i pojedine državne institucije, privatizuju se vojska, policija, politička partija, mediji javnog informisanja, onda kulturne institucije…“ (isto, str. 25). Kada se uzme u obzir činjenica da privatizacijom strateški privredni, prirodni i bankarski potencijali prelaze u vlasništvo stranih multinacionalnih korporacija, onda se postavlja pitanje kakve su reperkusije dogme privatizacije na bezbednost, suverenitet i teritorijalni integritet, na stepen slobode i nezavisnosti zemlje?

NAUČNIK U POLITICI

(Piše Zoran Avramović)

Inostrane enciklopedije Mihaila Markovića vode kao najvećeg srpskog filozofa. Srpska kultura će ga pamtiti kao naučnika koji joj je služio čisto i do kraja, kao nastavnika koji je podigao lestvicu ove profesije, kao čestitog branioca patriotskih vrednosti, kao borca za društvene, političke i nacionalne ideje

U kulturnoj i političkoj istoriji svakog društva, pa i srpskog, postojale su generalno dve tradicije odnosa nauke i politike. Po jednoj tradiciji, naučnik treba da bude vrednosno neutralan.
Druga tradicija mišljenja o odnosu nauke i politike smatra da je naučnik nosilac razuma o ljudskim stvarima i da on mora da rešava praktične probleme a ne samo da ih objašnjava. Politički posao naučnika je da povezuje lične i društvene probleme, da od ovih prvih oblikuje značenja za celinu društva. Naučnik je čovek koji teži saznanju društva. Političar je čovek koji hoće da vlada društvom. Kako je Mihailo Marković odgovarao na to važno pitanje: kako da uredimo naše živote?

O jurišanju na nebo

Mihailo Marković nije bio od onih filozofa i univerzitetskih nastavnika zagnjurenih u knjige i zatvorenih u kabinete. Za njega, politička i društvena događanja u SFRJ i svetu nisu bila „ludost“ u koju ne treba zalaziti. Nekako pred smrt objavio je knjigu Juriš na nebo (dva toma) 2009. u kojoj je detaljno opisao svoj životni put.

U vreme kada je radio kao profesor na Filozofskom fakultetu (do 1975) živeli smo u državi koja se zvala SFRJ, s Komunističkom partijom na vlasti i samoupravnim socijalizmom kao društvenim sistemom. Univerzitet a posebno njegov sektor društvenih nauka bio je jedna od važnih karika ideološke i političke vlasti svih režima do 1990. godine.

Političke podele u društvu reflektovale su se i na podele među univerzitetskim nastavnicima. Na univerzitetima u Srbiji, u vreme profesorskog rada Mihaila Markovića, postojalo je više tipova politički angažovanih nastavnika: jedna grupa profesora je direktno politički aktivna u SKJ, druga je učestvovala u radu državnih organa u svojstvu ministara ili savetnika, treći su učestvovali u javnom životu kao kritički mislioci, četvrti su bili „neutralni ili apolitični nastavnici“. Mihailo Marković je pripadao kritičkim marksistima, ili onom krugu intelektualaca koji su uzimali učešće u javnom životu Srbije i SFRJ.

Pisao je i govorio o ključnim problemima svetskog (evropskog) i srpskog društva. Zadržimo sa na srpskim problemima – srpske izbeglice, nezaposlenost, divlja privatizacija, Kosovo i Metohija, nevladine organizacije, ustav, politička prošlost Srba. U tim tekstovima nalazimo kvalitet društvenog mišljenja. Pisani su sa čvrstim osloncem na argumentativno znanje, a ne ideološko, u njima se zastupaju socijalističke i patriotske vrednosti, kroz njih provejava moralna doslednost u stavovima koje zastupa. U svom intelektualnom delovanju on se nikome nije dodvoravao, niti je prilagođavao svoju misao tekućim političkim konstelacijama. Svako je bio u prilici da prihvati njegovo stanovište, da uđe u debatu i polemiku ili da ga ne prihvati. U tome je bio demokratski kvalitet Mihaila Markovića kao intelektualca.

Posebno izdvajam tekstove Mihaila Markovića u kojima se bavio problemom odnosa jugoslovenstva i srpstva, tačnije ratnim razbijanjem Jugoslavije i srpskim interesima u tom istorijskom događaju. Ukazujem na dva aspekta ovog pitanja.

Mihailo Marković je nekako ostao po strani onog javnog govora u kome je preovlađivalo uverenje da je strani faktor odgovoran za razbijanje bivše države i u tome video čin nepravde. Naš akademik je nepravdu nalazio u činu odbacivanja od strane Zapada načela samoopredeljenja naroda. Zapad je presudio da republičke granice postanu državne a kasnije, 2008. godine, da pokrajinske granice u Srbiji budu državne(!). U tome je bio čin nepravde, a ne u odluci da SFRJ više ne postoji. Ako se ruši jedna višenacionalna država, onda to treba da se obavi po načelu samoopredeljenja naroda.
Druga važna tema u razmatranju odnosa jugoslovenstvo–srpstvo svakako je njegova lična politička uloga u razdoblju 1990–2000. godina. Moralna vrednost njegovog stava je u tome što nije vlastitu političku eliminaciju iz SPS-a pretvorio u revanšistički gnev. On analizira „greh“ nekadašnjeg predsednika Srbije kao posledicu smelosti da najvećoj sili savremenog sveta kaže NE u njenom pohodu pokoravanja Srbije. To NE moralo je da ima svoj razlog. Zašto se suprotstavio gospodaru sveta? Da li zbog očuvanja jugoslovenske države, zbog suprotstavljanja osvajačkom kapitalizmu ili zbog odbrane srpskih prava i sloboda?
Ono NE, u dubinskim tokovima politike koju je sledio i Mihailo Marković, bilo je NE osporavanju prava srpskom narodu na svoju državu i svoju slobodu.

Privilegija njegovih studenata

Ime Mihaila Markovića, srpskog akademika i filozofa, društvenog mislioca svetskog ranga, ostaće upamćeno po njegovim brojnim knjigama. I kada sećanje savremenika na ličnost našeg akademika pokrije zaborav, ostaće u srpskoj nauci i kulturi njegovo delo trajne vrednosti. Ali ima nešto što će ostati privilegija njegovih studenata kojima je predavao do 1975. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Samo oni će pamtiti Mihaila Markovića kao nastavnika, naučnika i pedagoga, i samo su oni mogli da ga vide u ovoj ulozi njegove bogate, razgranate i dinamične duhovne delatnosti.

Kakav je bio Mihailo Markovića kao univerzitetski nastavnik? Karakterističan je podatak da u svojoj obimnoj intelektualnoj i socijalnoj autobiografiji Juriš na nebo (prva i druga knjiga 2008–2009) nema poglavlja o sebi kao univerzitetskom nastavniku a u toj ulozi je radio od 1949. do 1975. godine. Samo nekoliko rečenica referiraju na ovaj deo njegovog radnog života. „Kao asistent bio sam prisutan na svim predavanjima i seminarima. Ostajalo je ipak dosta vremena za čitanje“ (knjiga prva, 299). Zapis pohvale pedagoškom pristupu profesora Dušana Nedeljkovića može se razumeti kao i vlastiti princip: „Dati najteže moguće zadatke svojim boljim studentima i staviti ih pred dilemu; iskočiti iz okvira škole u istinsko stvaralaštvo ili se slomiti i izgubiti nerealne ambicije“ (Juriš na nebo, 2008: 298).

Odsustvo „sećanja“ na vlastiti nastavnički rad ne treba tumačiti kao potcenjivanje ili stavljanje u drugi plan u odnosu na naučni. U knjizi Juriš na nebo Mihailo Marković opširno piše o naučnim i filozofskim skupovima i konferencijama na kojima je učestvovao. Iz te činjenice može se zaključiti da je povezivao univerzitet s naukom, da je naučno znanje shvatao kao temelj na kome se podiže zgrada univerzitetskog obrazovanja.

Branilac nacionalne ideje

Da li je on uključivao svoje idejno-političke stavove u nastavni proces ili nije? Ili, još gore: da li je od svojih predavanja pravio političke tribine? Odgovor je veliko NE.
Da zaključim. Čovek dolazi na ovaj svet kao ona ptica iz Seoba Miloša Crnjanskog koja iz tame uleti u svetlost prozora kuće i iz nje brzo izleti opet u tamu. U tom kratkom osvetljenju on ima mogućnost da ostvari neko delo. Vreme kroz koje je prošao Mihailo Marković bilo je ono koje filozof mislima obuhvata. Proleteo je kroz vreme, puno istorije, rata i mira, optimizma i tragedije, ideologije i realnosti, stvaralaštva i dogmatizma. Inostrane enciklopedije ga vode kao najvećeg srpskog filozofa. Srpska kultura će ga pamtiti kao naučnika koji joj je služio čisto i do kraja, kao nastavnika koji je podigao lestvicu ove profesije, kao čestitog branioca patriotskih vrednosti, kao borca za društvene, političke i nacionalne ideje. SANU na čast.

MUDROST JE ČULO ZA DRUGE

(Piše prof. dr Milanko Govedarica)

Akademik Mihailo Marković bio je neko ko nije izdao nijednu od svojih brojnih intelektualnih i životnih ljubavi

Nisam imao tu sreću da budem student prof. dr Mihaila Markovića, ali sam imao čast da ga srećem na naučnim i javnim skupovima, da s njim vodim poučne i plodne razgovore, da razmenjujemo ideje i da se inspirišem njegovom neiscrpnom energijom. Bio je briljantan um i ličnost od integriteta u svakom pogledu, neko ko nije izdao nijednu od svojih brojnih intelektualnih i životnih ljubavi, što je došlo do izražaja i u njegovom filozofskom stvaralaštvu. Nasuprot brojnim filozofskim podelama koje i danas opterećuju filozofski život u našoj sredini, a koje se u velikoj meri tiču netrpeljivosti između fanova stroge logičke analize i privrženika transfilozofskog traganja za smislom ljudske egzistencije, akademik Mihailo Marković je uspešno izmirio i uskladio ove suprotnosti, objedinivši u svojoj filozofskoj ličnosti nepristrasnog naučnika i strastvenog humanistu. Iako bi bio opravdan i drugačiji izbor, ovde ću izdvojiti ključne reči kao što su: praksa, racionalnost, sloboda i humanizam.

Filozofija prakse

U stručnim krugovima Markovićevo ime se najčešće dovodi u vezu s pravcem u jugoslovenskom marksizmu 1960-ih i 1970-ih godina, poznatim pod nazivom „praksis filozofija“. Zaista, kako u tom periodu i u kontekstu delovanja u okviru ove misaone orijentacije, tako i u kasnijem filozofskom stvaralaštvu, ideja prakse je jedna od centralnih tema i inspiracija našeg istaknutog akademika. Filozofska ideja prakse, kojoj je Marković bio bezrezervno privržen, podrazumeva shvatanje da se najvažniji teorijski problemi ljudske egzistencije ne mogu rešiti u uskim okvirima datih teorijskih disciplina, već da je neophodno njihovo rešavanje kroz društveni angažman, kroz uzimanje učešća u donošenju i sprovođenju odluka od javnog značaja. U tom smislu, praksa je nešto više od tradicionalnog stava filozofske kontemplacije, uzvišenog i distanciranog misaonog posmatranja vreve svakodnevnog života, ali i nešto različito od modernog pragmatičnog ponašanja, od tehničkog iskorišćavanja prirodnih resursa i od oportunističke snalažljivosti u izvlačenju individualne koristi iz aktuelnih političkih procesa. Ovakvo shvatanje prakse ima ne samo marksističko nego i najšire filozofsko značenje, zbog toga što je neodvojivo od ideje univerzalne komunikacije, od posvećenosti komunikativnom delanju kao najboljem načinu za koordinaciju i usklađivanje različitih interesa, unutar ljudskih zajednica svih nivoa opštosti.

Jasno je da praksa koju je zagovarao Mihailo Marković nije implicirala bilo koji vid nepromišljenog voluntarizma, već da se zasniva na afirmaciji praktičnog uma, na realističnom sagledavanju objektivnih činjenica i subjektivnih mogućnosti, kao i na racionalnoj proceni pravih vrednosti. Pošto je bio briljantan logičar i veliki ljubitelj racionalnosti, Markoviću je bio stran svaki oblik iracionalizma, praznoverja ili proizvoljnosti, pa je neprestano insistirao na racionalnim stavovima u ljudskim pokušajima praktičnog menjanja sveta. Međutim, on nije svodio praktičnu racionalnost na racionalni egoizam i domišljata lukavstva u borbi za samoodržanje, kao što je to danas čest slučaj u političkim i intelektualnim krugovima, već je smatrao da mudrost uključuje čulo za druge i spremnost da se žrtvujemo za zajedničke ideale.

Ideja slobode

U Markovićevom misaonom senzibilitetu i stvaralaštvu podjednako važno mesto zauzimala je i ideja slobode. Po njegovom shvatanju, lažna je svaka sloboda koja podrazumeva bekstvo od zajednice i nemogućnost da se osećamo slobodnima u komunikaciji s drugima, što znači da je čovek istinski slobodan onoliko koliko uspeva da se ostvari u društvenom prostoru, da se oseća neprikraćenim i ispunjenim i izvan sfere svog privatnog života. Pošto je za Markovića praksa aktivnost intersubjektivnog potvrđivanja i usklađivanja, jasno je zašto je on smatrao da mimo nje ljudska bića ne mogu biti slobodna. Kada je reč o vezi između emancipovanosti i racionalnosti, uvaženi akademik se žestoko suprotstavljao postmodernističkim i iracionalističkim tvrdnjama da je sloboda nešto drugo i drugačije od uma, dosledno istrajavajući u stavu da svako istinsko oslobođenje počiva na osmišljavanju ljudskog života, a ne na destrukciji smisla ili umnosti.

Konačno, humanizam je crvena nit Markovićevog celokupnog filozofskog stvaralaštva i životnog opusa. Takođe, ova nit je neodvojiva od njegovog shvatanja prakse, racionalnosti i slobode. Humanizam za koji se zalagao naš akademik jeste konkretni, a ne apstraktni humanizam, praktično manifestovanje ljubavi prema konkretnim ljudima i angažman za poboljšanje njihovog svakodnevnog života, a ne prazna filozofska filantropija, proklamacija bez emotivnog sadržaja i delotvorne energije.