RAD oslobađa. Ideja sročena u jedanaest slova, pre 80 godina odvela je u smrt gotovo 60 miliona stanovnika naše planete. Iza kapije nad kojom je napisana, u koncentracionom logoru Aušvic, umrlo je milion i dve stotine hiljada Jevreja, Roma, Slovena...

Na istom tom mestu, sa ekipom kanala Vijasat histori, pokušavamo da zamislimo muziku orkestra koji je nekada čekao odmah iza električne ograde i znaka "stoj". Orkestra koji je koracima budućih logoraša davao ritam, ne dozvoljavajući im da u sopstveni košmar, u tamu, uđu bez reda i kontrole. Ni prebrzo, ni presporo. Taman onim tempom kojim se, prošavši ispod nacističkog gesla, za sobom ostavlja identitet, a postaje broj.

- Nemojte zaostajati. Da bismo obišli oba dela logora, i Aušvic i Birkenau, moramo da budemo brzi - upozorava nas portparol muzeja Pavel Savicki.

Muzej ili spomen-obeležje najsramnijeg poglavlja u istoriji čovečanstva? Šta je Aušvic danas?

Blokovi jednospratnica od crvene cigle. Pošljunčeni puteljci koji ih dele. Vrbe. Stare ulične svetiljke. Toranj. Zid. Vila Rudolfa Hesa, komandanta logora, koju je njegova supruga opremala stvarima logoraša i sa arijevskim ponosom nazivala "Raj". Sve je tu. Na prvi pogled, možda i previše stvarno i muzejski utegnuto da bi se zamislio bat sporih koraka onih koji su gazili taj isti šljunak marširajući u pakao. Ali bol kojim odiše svaki milimetar ovog mračnog mesta ne može se sakriti.

Već na prvom koraku uz stepenice koje nas vode u jednu od zgrada, u samo grotlo očaja iz kog ne dopire vapaj već muk od koga se grči želudac - stoji prvi jezivi podsetnik. Sredina sivog granitnog stepeništa je crna. Izlizana. Ulegla. To udubljenje napravili su koraci svih onih koji su na ovom mestu, tokom pet godina postojanja logora, ostavili svoj život. Poludignuto stopalo na trenutak stoji u vazduhu. Nemoćno da dodirne istinu - to je put u smrt. Jedan od mnogih kojim smo kasnije koračali.

Od trenutka kada smo u njega kročili, Aušvic nas je zarobio svom svojom težinom. Od soba u kojima su spavali na podu, njih 20 skučenih u jedva isto toliko kvadrata, do zidova hodnika prekrivenih redovima fotografija onih koji su među njima ostavili duše...


PROČITAJTE JOŠ: Leh Valensa: Treba priznati ko je oslobodio Aušvic

Na tren zastajemo pred fotografijama. Milioni očiju gledaju u nas. Sve su iste. Izgubljene. Nije im jasno zbog čega su tu. Samo gledaju u objektiv. Ispod likova uredno stoje zapisani osnovni podaci: ime, prezime, zemlja, grad iz kog dolaze i ono što je nacistima bilo izuzetno važno da bi svoje žrtve bolje i preciznije klasifikovali i odredili im način smrti koju su im gotovo sa uživanjem pripremili - nacionalna, verska, seksualna i svaka druga pripadnost. Ispod, na kraju svega, broj dana koje je svako od njih proveo u Aušvicu. Samo njih 7.500 je dočekalo Crvenu armiju i oslobođenje.

Ono što je za njima ostalo ne može se sakriti. Poput opomene, iza zastakljenih prostorija nemo stoje svedočanstva. Istorija koja se ne može poreći. Milioni kofera. U njima su njihovi vlasnici doneli deliće života, koje su im nemački oficiri oduzimali na ulasku, ironično im naređujući da zapišu na njima imena da bi im ih kasnije vratili. Milioni pari obuće - seljačkih opanaka, radničkih čizmi, elegantnih muških salonki, damskih cipelica na štiklu, dečjih, učiteljskih, doktorskih, advokatskih, kaljavih nadničarskih... Nabacane kao u izlogu, na nepreglednim gomilama koje poput udaraca pesnicama u stomak izbijaju dah, sve su one tu bile jednake - svojim bivšim vlasnicima nepotrebne. Baš kao i milioni naočara, ortopedskih pomagala, igračaka, posuđa, stogova kose od kojih su se šile uniforme i punili jastuci. Sve ono što je činilo jednu, na ovom mestu tako mrsku i prezrenu, tvorevinu - ljudsko biće.

Portparol Pavel Savicki

Šine nas vode u Birkenau. Poslednju stanicu za sve one koji su ikada kročili u Aušvic. Danas zeleni travnjaci prekrivaju nekada prašnjavu pustoš među beskrajnim redovima prizemnih baraka u kojima su smrt čekale hiljade logoraša. Vozovi su se zaustavljali u centru logora. Stari, bolesni i najmlađi - bebe i deca nesposobna za rad, ubijani su prvi. Pred sobom zamišljamo siluetu žene koja svoje najvoljenije spušta u blato i odriče ga se. To je bio jedini način da bar ona preživi, jer ono svakako neće.

- Da bi izbegli paniku, proračunati Nemci su majke sa decom u naručju odmah slali u gasne komore. Tako bebe ne bi plakale - objašnjava nam naš vodič, vodeći nas ka krajnjem odredištu ljudi koje su u Birkenau dovozili vozovi smrti, prema gasnim komorama, ispod kojih su bili krematorijumi.

Danas su to ruševine iz kojih se još oseti miris čađi. Nemci su ih pri napuštanju logora srušili da bi prikrili dokaze.

- Onima koji su vođeni ka gasnim komorama govoreno je da idu na tuširanje. Delili bi im sapune i peškire. Pred ovim zgradama nekada su bili travnjaci na kojima je bilo mnogo cveća i fontana. Sve je bilo uređeno tako da bi se logoraši opustili i da ne bi paničili. Kada bi svi zajedno ušli u prostoriju, vrata bi se zatvarala, i kroz rupe u plafonu, u konzervama bi bio ubacivan gas ciklon B. Stražari koji su bili zaduženi za čišćenje tih prostorija, a koji su takođe bili zarobljenici, svedočili su da su vrisci bili gotovo neljudski. Po pravilu, kada bi otvarali vrata da iznesu tela, slika bi uvek bila ista. Na dnu su bili najslabiji. Na vrhu su bili snažniji. Ljudi su se tokom tih 30 minuta do konačne smrti tukli za život poput životinja.


PTICE

PRE nego što nas je ispratio sa ovog mesta tuge, Savicki nam je otkrio još jednu istinu o Aušvicu, i o ljudima.

- Priča da ptice nisu nadletale logor godinama posle njegovog zatvaranja je laž. Ptice nikad nisu odlazile. One su životinje i deo su prirode. A u prirodi životinja nije da jedne drugima čine namerno zlo. Jedina životinja koja to čini je čovek. To što se čovek plaši onoga što je učinio u Aušvicu, pticama ništa ne znači. One će uvek biti tu.