Stanko obuva konje i čuva tradiciju kovača

NEKADA se nije moglo zamisliti selo bez kovača i poktivača, koji je "obuvao" konje. Kada su, u teškim poljoprivrednim radovima, konji ustupili mesto traktorima, i potkivači su počeli da nestaju. Ovaj stari zanat, međutim, uspeo je da se izbori za svoje mesto, i to u gradovima. Potkivači, ali sada visoko kvalifikovani, sreću se na hipodromima, manježima, parkurima i u ergelama. Stručno potkivaju vrhunske takmičarske konje, vredne više desetina hiljada evra, jer, kako kažu - potkovica konja čuva...

Ovakvih stručnjaka, kako objašnjava Slavko Miodragović, potkivač iz Čeneja, koji je svoju veštinu demonstrirao na 83. poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, u Srbiji nema mnogo. Najviše ih je dvadesetak, ali, kako kaže naš sagovornik, sve više mladih ljudi, pre svega veterinarske struke savladava ovaj zanat.

- Nekada se posao potkivača povezivao uz zadimljenu kovačnicu, veliku vatru i mnogo lupanja čekićem, ali sada je drugačije - priča Miodragović, dok uključuje specifičnu gasnu "rernu" u kojoj će zagrevati industrijski iskovane potkovice, kako bi ih oblikovao prema zahtevima četvoronožne "mušterije".

- Sav potreban alat sada staje u veći prtljažnik automobila, pa možemo da potkivamo konja bilo gde.

"Mušterija" - jedan od konja izloženih na Sajmu je stigla. Potkivač se opasuje specifičnom zaštitnom keceljom od debele kože sa dve nogavice na kojima ima džepove za noževe i ostale alatke, kao i magnete namenjene za pričvršćivanje specijalnih, uglastih potkivačkih eksera. Na kecelju oslanja kopita konja dok ih "manikira".

- Pošto sam po struci veterinarski tehničar, privuklo me potkivanje, tako da sam, pre 24 godine, počeo da učim i taj zanat i to pre svega na seminarima u inostranstvu, između ostalog i kod Granta Muna, šestostrukog svetskog prvaka u potkivanju - priča ovaj neobični potkivač, star 41 godinu.

- Najvažnije u ovom poslu je da potkivač uspostavi dobru vezu sa konjem, da može dobro da uradi svoj posao. Ako je konj nemiran i ako nema "kućno vaspitanje", ni potkivanje neće biti kvalitetno urađeno.

A, da bi ga kvaliteno potkovao, naš sagovornik uvek na "zadatak" nosi nekoliko kompleta potkovica, raznih veličina, od onih prečnika manjeg od deset centimetara, pa do onih koje su gotovo duplo veće. Tu je, naravno, i ceo set turpija, više raznih čekića i klešta, a i specijalna mast za negu sveže obrađenih kopita.

- Ništa ne sme da se radi na silu, jer je konj, sa oko 600 kilograma, izuzetno snažan, a isto toliko i plahovit, jer u prirodi ima osobinu da beži od grabljivaca - objašnjava Miodragović.

Pošto je vešto skinuo stare potkovice i očistio kopita, na njih prislanja vrelu novu potkovicu, kako bi "uzeo meru", a zatim je namešta, zakiva ekserima i veštim pokretima turpije i čekića uklanja višak "eksera".

- Ovo konja ne boli, a nama je značajno, jer po tragu možemo da obradimo kopito - kaže Miodrag. - Kada sve uradimo kako treba, konj može sigurno da gazi i lako se kreće. Ako se ne uradi dobro, može da bude jako mnogo problema. Konja bi trebalo potkivati na svakih četrdesetak dana, ali, kod nas, nažalost, često se potkivaju samo dva puta godišnje...