Pečalbarenje uz Šantića, Andrića, Teslu...

KADA je 1990. Dario Džamonja u sarajevskom "Oslobođenju" napisao kako je Veso Đorem sa svojom "Crvenom galerijom" uradio za sarajevsku kulturu više nego Radnički univerzitet za 40 godina, to je za raju na Miljacki bila "dijagnoza". Momak "tanak kao vešalica" stvorio je klub u kojem se svake noći tada sakupljala muzička i umetnička elita SFRJ. Brega, Kusta, Lordan, "nadrealisti", Bora Čorba i Bajaga, slikari i pisci, glumci od Triglava do Đevđelije bili su od 1988. sve do 1991. lepo lice Sarajeva. I više od toga. Garancija da upravo porođeno višestranačko ludilo ima alternativu.

Isti Veso Đorem, krajem prošle decenije u Pragu shvatio je da mu od povratka kući nema ništa i da će zauvek ostati pečalbar i emigrant. Doneo je odluku da ono što valja iz "zemlje koje više nema", doseli u "zlatni Prag". Prvo je dao da se na češki prevedu sabrana dela Ive Andrića u šest knjiga. Onda je izdao Šantića na češkom. Đorem je pretprošle godine na češki preveo i roman Vladimira Pištala, "Tesla, portret među anđelima" i "Zapise iz stare Bosne" mladog Slobodana Srdanovića. Upravo štampa "Baštu sljezove boje" Branka Ćopića a prevode mu se i Sabrana dela Dušana Kovačevića.

Svi ovi pisci su "društvo" za čuvenu "Luku Prag", Đoremovo udruženje (naših i svetskih) građana koji se okupljaju u restoranu "Luka lu", opet njegovoj kafani.

- Nisam ja prevodio tu prelepu književnost, to su radili najbolji češki prevodioci. Ja sam, uz pomoć prijatelja iz "Slot grupe" platio, štampao i podelio sve knjige češkim bibliotekama besplatno - pojašnjava on na početku razgovora.

Kakva je "Luka lu", pričaju Kusta i Brega i Zdravko Čolić, Vaclav Havel i dežurni neprijatelj Srba u češkom parlamentu Karel Švarcemberg. Čudili su se nestvarnom ambijentu i Lu Rid, Džoan Bez, Miloš i Martina Forman, Met Dejmon, Džoni Dep. Radek Štepanek navrati kada ga Nole negde "sastavi". Ovde su se sretali vladika Grigorije i kardinal Dominik Duka. Nema tog češkog umetnika koji nije navratio. Jitka Čvančarova, možda najlepše češko lice, slikala se u Vesinom društvu... Đoremovoj kafani "višak" je staviti i adresu u Pragu. Svi znaju.

* Sede Edo Jaganjac (hirurg), Mićo Perić (biznismen), Goran Bregović, predsednik Vaclav Havel i Mihail Kočab (kompozitor)

Salu za pušače, recimo, označava portret Monike Levinski a ispod njene slike "puši" maršal Tito. Ogromno "ulje na vratima" sa slikom Novaka Đokovića je nasred hodnika, a kada prođeš kraj šampiona sudaraš se sa bistom Nikole Tesle koji stoji u centralnoj sali. Čudesan lavirint dalje vodi ka letnjoj bašti iz koje se opet ulazi u zimsku. Na plafonima Vesine kafane su, što bi rekli likovni kritičari, "instalacije". U stvari, to je nešto mnogo bajkovitije od "neozbiljnog pojma". Na plafonu su okačeni kreveti, stolovi, stolice... Na zidovima se pretapaju pop-art i naiva, tradicionalni pirotski ćilim i muslimanske serdžade, kao da su svi zajedno izašle iz iste duše. Sve je to "osmislio" sam gazda.

A, između onog teksta Darija Džamonje sa početka i ovog sada, stoji četvrt veka Đoremovog života.

- Nema meni čovek rašta zavideti. Znate, ja nosim u sebi trajni bol - pričao nam je on. - Jesam uspeo, ali ja sam bio uspešan i u Sarajevu. Ovde u Pragu spavam, a glava mi još tamo, iako su mi svih 20 članova familije uz mene. Svakog dana idem u nabavku u 11, onda radim računovodstvo, onda popodne okuplja se raja...

Kada se zapucalo 92, Đorem je, kaže, poslušao Predsedništvo BiH i cela tri dana je u mešovitim patrolama "čuvao" imovinu Sarajlija u okolini Ilidže. Posle tih dana u aprilu, saopštili su mu da je "razdužen" od tog posla, a prvi put su mu se ukazali i nekadašnji drugovi sada obučeni u rezervne uniforme policije. Tada je shvatio koliko je bio "u krivu" kada je verovao da je Sarajevo poslednje mesto na svetu u kome će se zapucati.

- Glavu su mi spasli otac i mati - nastavlja on. Kada sam otišao da pitam starog kako da im spasim glave, on i majka su mi kazali: "Spasi nas tako što ćeš otići odavde!"

Bio je prvo u Beogradu 1992, pa u Budvi. Seća se kako se jedne noći zadržao sa vaterpolistom Igorom Milanovićem do jutra i kada je stigao kući pre podne, na kapiji ga je čekala gazdarica u suzama:

- Beži sine, tvoje drugove su pokupili i vratili za Bosnu sinoć - kukala je.

* Veso Đorem

Srećom, Bajaga je tada snimao spot o lepotama Crne Gore, te ga je Đorem našao, a Momčilo ga je u kombiju posle prošvercovao nazad u Beograd. Tada je Dragan Čolić, Zdravkov brat, 60 dana "gulio liniju"na frontu...

- Prve pare namestio mi je Kusta - nastavlja Veso. Snimao je "Andergraund" u prestonici Češke i omogućio mi je da mu radim ketering za 150 ljudi više od šest meseci. Od toga sam napravio prvi restoran "Doli Bel". Zatim sam sa našim biznismenom Milutinom Perićem napravio u centru grada, na Starom trgu, koncert pod imenom "Slovenski jug prijateljima Česima". Kada je došlo preko 50.000 ljudi (Česi vele da je bilo masovnije samo kada su postali prvaci sveta u hokeju), gradnočalenik nas je zvao da nastavimo sa letnjim festivalima.

Tri godine na Vltavi u julu Đorem i drugovi su pravili festival "San letnje noći". Tri bine bile su nasred reke. Prašili su prve godine Brega i njegov orkestar, sledeće Kusta, a potom Dejan Pejović sa sastavom iz Guče. Publika je festival pratila sa Karlovog mosta i sa Mosta legije, zatim sa Slovenskog i Streljačkog ostrva. Na stotine čamaca bilo je oko bina... I danas bi Česi da vrate taj julski festival.

- Negde 2005. odlučio sam da se vratim u bivšu Jugu - nastavlja Veso. Rešio sam se za Ljubljanu, mislio sam: jeste i Juga i EU. To je bila najgora odluka u mom životu. Posle dva meseca razumeo sam da Ljubljana veze nema sa onim što je bila domovina. Vratio sam se u Prag i počeo iz početka. Iz Ljubljane sam doneo i osećaj da Česima moramo vratiti ono što su oni nama pružili.

Đorem, sada "čovek kao vešalica", kaže da mu je izgleda suđeno da do kraja života ostane pečalbar. Češka je, nastavlja, uređeno društvo gde vladaju zakoni. Svestan je da je prošao najbolje godine, ali je zadovoljan i što se više ne budi u Pragu sa pitanjem: "Da li da se umijem ili da se ubijem." Prestala ga je ta imigrantska muka pre 15 godina.

- Rodio mi se prvo Lazar, pa Lana i Luka. Volim moju Tijanu. Majka je sada uz mene i barem ne mislim kako da im pošaljem pakete i dira li ih ko. Ipak, sanjam još ona vremena, Crvenu galeriju, Dom pisaca koji sam napravio 1991. godine - završava priču...

A U SARAJEVO, SVRATIM

NAŠ sagovornik "cedi" da u Sarajevo danas samo svraća. Priča kako su mu otac i mati ostali na muslimanskoj strani tokom rata i kako mu je tata zlostavljan i bio u logoru u kasarni "Viktor Bubanj" dva meseca. Kada se desio "Dejton", pustili su ih da dođu kod njega u Prag, a otac je porodičnu kuću ustupio muslimanki da je čuva godinu dana, dok "ne prođe".

- Zvali smo tu ženu posle godinu i ona nam je objasnila da to više nije naša kuća - nastavlja Veso. - Onda smo nekako uspeli da je povratimo i otac i mati su otišli tamo da žive. Otac je umro "na svom", a ja sam majku doveo kod sebe. Otac je preminuo prerano zbog batina u "Bubnju".