Srpske zadužbine po Jerusalimu i Carigradu

ZADUŽBINOM, zadušbinom ili zadušjem se kod Srba naziva poklonjena crkva, zgrada, imovina ili finansiranje nekog dobrog dela. A zadužbinar daruje za spas duše svoje, ali i zadužuje potomke u dalekoj budućnosti da slično postupaju.

Zadužbine su proslavile Srbiju u sjajnom srednjem veku i očuvale naciju u vremenima biblijskih seoba, kad je narod ostao bez zemlje i zemlja bez naroda. Zadužbinarstvo su kao moralni kodeks i državni program utemeljili Nemanjići, ukazuje istoričar umetnosti Dušan Milovanović.

- Svaki narod ima zadužbine koje su dizali ljudi s namerom da tako obeleže svoje živote i predstave ih uspešnim, po tome nismo nikakav izuzetak - kaže Milovanović, savetnik u Muzeju primenjene umetnosti. - Ali jesmo po zadužbinarstvu kakvo su utemeljili Nemanjići. Ono je svetski presedan. Nemanjići i njihovi nastavljači grade zadužbine, manastire sa školama i bolnicama, ne samo na teritoriji Srbije, već i daleko od njenih granica, a bez ikakvih teritorijalnih pretenzija. Oni shvataju da nije sve u slavi oružja i svojim zadužbinama slave srpski narod.

Prvu bolnicu van Srbije Nemanja i Sava osnivaju u Hilandaru. U Svetoj zemlji Sava od Latina krstaša kupuje manastir Svetog Georgija u luci Akonu, a svetsku slavu stiče Manastir Svetog Jovana Bogoslova na Sionu, koji je kupio od Saracena. On postaje stecište hodočasnika i monaha celog pravoslavnog sveta. Kralj Milutin u 14. veku u Carigradu podiže veliku bolnicu u sklopu manastira Petra kome daruje i veliku biblioteku, a zatim to ponavlja u Manastiru Svetih arhanđela u Jerusalimu. Zadužbine proslavljaju Milutinovu Srbiju: "Tako se pročulo ime njegovo i projavljeno je bilo u svim okolnim kraljevinama istočnim i zapadnim". Milosrđe koje su "nišči i ubogi" dobijali u srpskim manastirskim bolnicama u Jerusalimu i Carigradu postalo je legendarno.

Nemanjićke zadužbine osim duhovne obavljaju i mnoštvo svetovnih funkcija. Manastiri su diplomatska predstavništva, prevodilački i izdavački centri, u njima rade duhovne i zanatske škole, tu su gostoprimnice gde putnici dobijaju sklonište, hranu i pomoć. Manastiri su i medijski centri u vremenu kad se vesti šire samo od usta do usta, a u njima i nepismeni posetioci sa živopisa upoznaju srpski narod.

"Milostinje i vera neka vas ne ostavljaju, privežite ih o svoj vrat i napišite na tablici srdaca svojih, i naći ćete blagodat", bila je poslednja politička poruka naslednicima velikog župana Stefana Nemanje na državnom saboru u Rasu. Posle se veliki ratnik i državnik zamonašio i krenuo u poslednju veliku bitku, ali bez mača. Ne žaleći bogatstvo, sa sinom Savom izborio se da Srbi na Svetoj Gori izgrade samostalni manastir, carsku lavru Hilandar i još 17 manjih bogomolja i kelija. To je bila konačna pobeda kojom je Srbija postala deo najcivilizovanijeg dela tadašnjeg sveta "vizantijskog komonvelta". Zahvaljujući Nemanjinoj i Savinoj diplomatskoj veštini i zadužbinarskim ulaganjima, Hilandar je izbio u vrh svetogorske hijerarhije. Ime srpskog arhiepiskopa Save pročulo se od Rusije do Svete zemlje, navodi čuveni vizantolog Dimitrij Obolenski.

On pregovara s romejskim carem, prijatelj je patrijarsima Jerusalima i Aleksandrije, a na putu za Sinajsku goru prima ga egipatski sultan Al Kamil i daje mu pratnju kroz pustinju. Bilo je to ostvarenje sna Stefana Nemanje, koji je u predsmrtnom času održao predavanje o prolaznosti zemaljske moći. "Onaj koga se svi bojahu i od koga treptahu sve zemlje" zatražio je podmetač od rogozine i kamen umesto jastuka. Pre nego što je izdahnuo, brojne okupljene monahe je podsetio da su u smrti i vladari i prosjaci jednaki, samo su velika dela večna.

- Zaveštanje Nemanjića je postalo deo mentalnog koda srpskog naroda - kaže Milovanović. - Uvek me uzbuđuje dobrotoljublje koje iskazuje naš običan čovek, osiromašen i ponižen koji uprkos svemu, kad dođu uplatnice za račune uplati nekoliko stotina dinara za obnovu Hilandara ili za lečenje nekog deteta. Taj refleks kod nas nije nestao, ali se ne neguje kao nekad. Zaboravilo se od koga smo nasledili nacionalni program dobrotoljublja, kakve su to bile ličnosti i koji su ih motivi vodili.

Sagovornik "Novosti" podseća na reči Svetog Save, koji naglašava da ne zida Hilandar sebe radi nego radi svog naroda, jer ne postoji bolje mesto od Svete Gore gde će se sveštenstvo, učitelji narodni, bolje prosvetiti i obučiti.

- To otkriva državni koncept o kome se danas uopšte ne govori - kaže Milovanović. - Romantične priče o Rastku koji beži od kuće sa 16 godina na Svetu Goru su lepe, ali racionalno gledajući, to je bio državni projekat o kom se Nemanja dogovorio. On je poslao neverovatno talentovanog Savu da se obrazuje na Svetu Goru, koja je tada bila jači univerzitet nego onaj u Bolonji. Atos je bio najveći prosvetni centar u pravoslavnom svetu u koji se uključio Hilandar, kroz koji prolazi ogroman broj ljudi i upija znanje koje potom kao talas širi u Srbiju.

I poslednji despoti Brankovići, posle pada Smedereva, iz Srema kao zadužbinari šalju darove od Svete Gore do Dalmacije, od Hilandara do manastira Krupe. Despot Đorđe Branković i njegova majka Angelina ostavljaju svetovni život i podizanjem Krušedola utemenjuju "fruškogorsku Svetu Goru", stvarajući tako zavetne kovčege Srba u egzilu. Vekovima grubi čuvari surove habzburške Vojne granice finansiraju te zadužbine, u koje dolaze učeni monasi iz nemanjićkih zadužbina Studenice, Mileševe i Rače, natovareni knjigama i relikvijama koje svedoče o velikoj prošlosti.

Ratnici Tekelije i Isakovići daruju novac kojim se finansiraju škole i prepisivanje i štampari knjiga i grafika na kojima se prikazuje sveta loza Nemanjića. Ti zaboravljeni zadužbinari održavaju identitet naroda sve dok se na scenu jugoistočne Evrope u 18. veku ne vrati ruska imperija, koja šalje Srbima pomoć i prve učitelje. Carski arhivi čuvaju svedočanstva iz vremena Petra Velikog, kome je savetnik grof Sava Vladislavić Raguzinski skrenuo pogled ka Balkanu. Najveća zadužbina grofa Save, rođenog kraj Trebinja, bio je prevod knjige "Kraljevstvo Slovena" Mavra Orbina i dovođenje srpskih monaha s Atosa.

- Bez obzira na činjenicu da je srpska država odavno prestala da postoji, pojam Srbije je nastavio da živi i u vremenima turske prevlasti. Naravno, posebno su ga negovali srpski kaluđeri, a rečito svedočanstvo je "Kazivanje o srpskoj zemlji" koje je sastavio svetogorski monah Simeon koji se obreo u Moskvi 1702. godine.

Simeon Svetogorac je nadahnuto pripovedao o svojoj domovini. Očito dobro upućen u geografiju, on ne govori o srpskoj zemlji kao o državi nego kao o širokom etničkom prostranstvu koje u velikoj meri obuhvataju granice Pećke patrijaršije - navodi ugledni vizantolog prof. dr Radivoj Radić.

SKROMNI DVOROVI, ZADUŽBINE SJAJNE

KAD Nemanjići grade zadužbine, oni to rade u nameri da pokažu visoku svest i lepotu svog naroda, ističe Dušan Milovanović:

- Vrlo je važno naglasiti da su dvorovi bogatih Nemanjića bili skromni, a da su im zadužbine blistale. Zato je i danas Srbin dobrodošao u bilo kom manastiru Svete Gore, jer su u svakom dobročinstvom ostavili traga Nemanjići, Lazarevići, Brankovići i druga "srpska gospoda velika i mala". Na plamenu te stare slave i danas se grejemo.