Večiti ponavljači iz istorije

SVE naše nesreće su deo dugog procesa koji se odvija pod devizom „Srbija mora biti bačena na kolena“. Nju je uoči Prvog svetskog rata smislio autrougarski general Franc Konrad fon Hecendorf, a ponavljali je mnogi zapadni vojni i politički lideri, uključujući i Hitlera i Medlin Olbrajt, navodi dr Slobodan Vuković, upravnik Centra za sociološka istraživanja Instituta društvenih nauka u Beogradu. U knjizi „Srpsko društvo i ekonomija od 1918. do 1992“ dr Vuković secira jugoslovensku obmanu koju je finansirala Srbija.

Srpska ekonomija u 20. veku doživela je tri „cunamija“: po jedan u dva svetska rata, a treći tokom jugoslovenske krize od 1990. do 2010. Ovaj poslednji u tri udara: međunarodne sankcije, agresija NATO i - neoliberalna politika i neodgovornost vlasti posle 2000. godine.

Koncept zajedničkog življenja u Jugoslaviji bio je zasnovan na široko rasprostranjenoj paradigmi: svi srpski resursi predstavljaju zajedničko dobro, a resursi koje poseduje neki od naroda - njegovo su pojedinačno dobro! Srpska komunistička elita prihvatala je nepostojeću srpsku hegemonističku krivicu i sama širila antisrpsku propagandu a zarad ličnih privilegija.

- Nešto slično toj komunističkoj vrhuški danas rade njihovi biološki i ideološki naslednici koji su promenili gazde ili radi kamuflaže povremeno presvlače odela. Postoji ozbiljan problem s političkom elitom u Srbiji, da svaka nova smatra da pre nje nije bilo ničeg vrednog i da od njih počinje svet. Ne pokazuju da išta razumeju, ponavljaju stare fraze i bojim se da će nam se istorija ponoviti - kaže dr Vuković.

On podseća na komadanje Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata, u skladu sa starim nemačkim planom „prodora na Istok“ (Drang nach Osten), koji je u najžešćoj formi delo Nemačke i Italije, ali sprovođen uz pomoć Mađarske, Bugarske i Albanije.

- Sve to je u iznenađujuće sličnom obliku, ponovljeno 1991-1992, a nastavljeno 1999. Ako uporedimo ondašnje okupacione karte, zapažamo neverovatnu sličnost. To svedoči da je reč o strukturama dugog trajanja - konstatuje dr Vuković. - Da bismo sasvim razumeli ono što nam se dešava moramo se vratiti sedam decenija unazad, kad je osnivana prva Jugoslavija.

- Još tada je uspostavljeno ono što je u skladu s aktuelnim političkim mejnstrimom u kome se Srbiji sa Zapada nalaže prihvatanje krivice za raspad Jugoslavije i posipanje pepelom. To nam govore europejski političari iz severozapadnih republika SFRJ. Paradoks je da Hrvatska i Slovenija koje su debelo profitirale na Jugoslaviji te poruke upućuju Srbiji koja je za stvaranje i održavanje obeju Jugoslavija podnela najveće žrtve. Ponavljaju se optužbe za „srpski nacionalizam i hegemonizam“, što je paradigma koju je Austrougarska lansirala početkom 20. veka - konstatuje dr Vuković i podseća na to da su istu optužbu koristili i Nemačka, Kominterna, ustaše, Brozova vrhuška i NATO.

- Na kraju je NATO zaključio da je Srbija pokazala hegemonizam i nacionalizam prema samoj sebi i pod tim izgovorom joj je oteto KiM. Zatim pokreće priču vezanu za Vojvodinu - govori Vuković.

Sagovornik „Novosti“ podseća da je nagla ljubav Hrvata i Slovenaca prema Srbima i ujedinjenju 1918. bila iz - čistog računa.

- Ljubljanski nadbiskup Jeglič 1914. svesrdno je podražavao objavu rata Srbiji. Međutim, 1918. kad srpska vojska probija Solunski front, a oni su suočeni s pretnjom okupacije od Mađarske, Austrije i Italije stiže paničan poziv u pomoć. Nadbiskup Jeglič tvrdi da bez Srba nema rešenja. Čim je pretnja nestala, vraća se stara antisrpska propagandna retorika - kaže dr Vuković.

Žrtvovanje Srbije u ime Jugoslavije dešavalo se uz obilnu pomoć srpske političke elite.

- Hrvatska i Slovenija nisu imale alternativu, a Srbija je doživela genocid i totalno uništenje privrede - kaže.

Srbija je pretrpela direktnu ratnu štetu veću od 50 odsto ukupne imovine, izgubila 28 odsto stanovništva, 1,247 miliona stanovnika. Ostala je bez 62 odsto radno sposobnog muškog stanovništva, sa 114.000 vojnih invalida i 150.000 ranjenih civila. U školu nije moglo da ide 105.000 dece.

Saveznici ujedinjenje tumače kao proširenje teritorije Srbije i odruču joj pravo na lavovski deo ratne odštete. A Srbija u Jugoslaviji dobija i obavezu da isplaćuje dugove Hrvatske i Slovenije, jer su one deo Austrougarske, dakle agresora. Od srpske privrede preostaje samo poljoprivreda.

- Čak i ta privredna grana koja je mogla da donese prihode, jer su cene hrane u Evropi posle rata bile visoke, blokirana je odlukom o zabrani izvoza. Hrana iz Srbiji ide na severozapad da ishrani novostečenu braću, a u nju stiže poplava preskupe i nekvalitetne industrijske robe. Kao kasnije u SFRJ, u Kraljevini Jugoslaviji, nametnuti su ogromni uvozni porezi za industrijsku robu da bi se štitila proizvodnja Slovenije i Hrvatske - iznosi dr Vuković. - „Pobedničkoj Srbiji“ je nametnuta uloga sirovinske baze da budzašto prodaje poljoprivredne proizvode i rude Hrvatskoj i Sloveniji. Ista priča se ponovila posle Drugog rata.