Izdali ga padobran i država

U ISTORIJU padobranstva upisao se na strašan način. Podoficiru 63. padobranske brigade Hasanu Omeroviću (52) iz Niša, u toku opitnog skoka sa novim vojnim padobranima, 15. decembra 1990. otkazale su i glavna i pomoćna kupola.

Samo sa trećinom otvorenog padobrana, sa visine od 2.650 metara, brzinom od 120 kilometara na čas, pao je na krošnju drveta, a onda na betonsko igralište niškog aerodroma. Omerović je tada zadobio 17 preloma, proglašen je 30 odsto invalidom, ali je odbio da tako ode u penziju.

Kada je samo čudom izbegao smrt, potonjih godina je doživeo ono što ni u snu ne bi pomislio. Posle ratnih dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije, morao je da napusti čuvenu 63. padobransku brigadu, pa je i dan-danas - bez posla i penzije.

Samo četiri meseca od, umalo, fatalnog pada, Omerović se 1991. godine vratio u stroj. Sa niškim padobrancima tri godine proveo na najžešćim ratištima u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, na kojima je stekao i medalju za hrabrost. Unapređen je i u čin oficira, ali ta odluka nikada nije realizovana.

- Po povratku u Niš 1993. godine, bio sam primoran da podnesem zahtev da odem iz elitne brigade zbog velikog pritiska pojedinih oficira bezbednosti, samo zato što sam druge veroispovesti - kaže, za ”Novosti”, Hasan Omerović. - Jedinicu sam napustio kao stariji vodnik prve klase. Potražio sam pravdu na sudu, ali nisam je dobio. Sada je tražim pred sudom u Strazburu.

A posle skidanja beretke, instruktor skijanja, alpinizma i padobranstva sa 1.573 skoka, majstor džuda treći dan i kik-boksa, koji je završio sve diverzantske i obaveštajno-bezbedonosne škole u 63. padobranskoj brigadi, ostao je u Nišu. Trenirao je mladiće i devojke i, kako kaže, od njih stvarao majstore kik-boksa. I sada dnevno sa svojim pulenima provodi najmanje po pet-šest sati.

A svake godine slavi dva rođendana - dan kada se rodio i dan kada je pao na betonsko tlo i ostao živ.

Ni danas, posle 22 godine, nema pravog odgovora na uobičajeno pitanje za neverovatan slučaj - ”kako je to uopšte moguće?” Priseća se da je sa još petoricom kolega trebalo da obavi rutinski skok iz aviona ”AN-2”. Na visini od preko 2.500 metara, pala je komanda za iskakanje.

- Na oko 1.500 metara visine formirali smo ”zvezdu”, što je za nas, već proverene padobrance, bila rutinska stvar - priča Omerović. - Kada je, potom, od najstarijeg po činu među nama, mimikom pala komanda za razlaz, svako je u vazduhu krenuo ”svojim putem”.

Na visini od 750 metara, Omerović je otvorio glavni padobran. Vazduhom su se napunile samo dve i po komore.

Bio je na visini od 500 metara, a zemlja se približavala neverovatnom brzinom. Pokušao je da obema rukama rastrese slobodne krajeve kupole, ali - ništa. Preostalo mu je jedino da aktivira pomoćni padobran.

Međutim, pre toga trebalo je da odbaci glavnu kupolu.

- Poslednja nada da preživim bio je rezervni padobran - priča iskusni padobranac. - Povukao sam ručicu i sa pogledom, punim nade, čekao da se otvori. Desilo se, međutim, najgore. Za delić sekunde kupole glavnog i rezervnog padobrana su se umrsile. U trenutku nemoći, kad sam grabio ”smrti u zagrljaj”, potekle su mi suze.