Život od svile

Vama možda izgleda neverovatno, ali svilena buba ovde radi za nas. Grad vekovima živi od čudesnih niti kojima su obavijene njene larve - kaže nam Džua Čadžung, na putu do fabrike svile na periferiji Hangdžoa, prestonice južne kineske provincije Džeđijang.
Rano je jutro. U predvorju, tako se ovde zove ogroman prostor, nešto nalik recepciji, kroz koji se ulazi u hale - nalivaju nam čaj od hrizantema. Prvu šolju da ovlaži grlo. Drugu da razbije usamljenost. Treću - da probudi mozak. Za to vreme svi radnici, njih oko 300 prošli su kroz ovu „kapiju“ do svojih radnih mesta. I svi, tačno u sedam, u sekund, započeli posao.
- Naša radna snaga, a tako je u svim fabrikama, poštuje radno vreme i pravila ponašanja, precizni su i odgovorni - odgovara na naslućeno pitanje naš domaćin. - Nema sindikata, nema bunta. Svi su okrenuti životu fabrike koja ima tržište.
Prvi pogled u halu, stiče se utisak da smo u nekakvoj ogromnoj laboratoriji. U posudama sa kiselinama od bilja iz bambusovih šuma Sečuana, utonule svilene čaure. Počinje odmotavanje niti. Nešto kao odmotavanje minijaturne šećerne pene, na kotur bešumne mašine.
Ispred i iza lica Kineskinja. Prosek godina - ne veći od 30. Laganim pokretima prstiju one samo povremeno usmere nit da ravnomerno popuni sve krajeve kalema. Za tili čas, kalem je pun. Mašina staje. Šipka na kojoj su - spušta se na jednu stranu, onda klizi prema drugoj mašini. I počinje tkanje.
- Ovo je u stvari jedan savremeni razboj, potpuno elektronski opremljen - govori Džua Čadžung. - On prepozna u delić milimetra nit koja ne odgovara zadatom platnu. I, sama ga podešava i prilagođava. Ovo je posebno važno, jer smo specijalizovani za sirovu svilu.
Razboj nije za bojene tkanine, mada može i njima da posluži. Podešen je isključivo za prirodnu boju svile. Onu, nežnu bež, sirovu, najcenjeniju tkaninu ove vrste „pravljenu od posebnih nijansi vlakana, sastavljenih od pet-šest tkanih osnovnih niti koje se izvlače iz čaure“, pokušavamo da doslovno prevedemo naše domaćine.
- Ne samo da je kod nas, u Kini, sirova svila najcenjenija, već i u celom svetu - kažu u fabrici. - A upravo odavde su, pre pet hiljada godina, krenuli prvi karavani natovareni tkaninom koju je s radošću prima ostatak sveta, Evropa posebno.
U hali do ove, u bojarnici nestaje ono, nežno belilo svile. A nastaju sve boje i sve njihove nijanse od prirodnih boja bilja. Kasnije, na tim, oku neuhvatljivim, svilenim površinama umetnici utiskuju ornamente - šljiva u cvatu, fragmenti Pekinške opere, slova drevnog kineskog pisma, žar-ptica... U klasičnom kineskom romanu iz 18. veka „San u crvenom paviljonu“, ima oko 60 izraza za svilu. Danas, uveravaju ovdašnji proizvođači, ima toliko vrsta svile. A, ko zna koliko - fabrika: državnih i privatnih. U nekima rade čitave porodice. Računa se da je u provinciji Džeđijang, posebno u dinamičnom Hangdžou, na svakih pet kilometara u proseku po jedna fabrika svile. U susednom gradu Šengdžou ima ih - dve hihljade. I svaka, verovali ili ne, proizvodi samo kravate. A samo ova, do koje smo od Pekinga putovali dva i po sata avionom ima potpuno zaokružen proces: od uzgajanja svilene bube, tkanja, krojenja i šivenja, veza i modne revije.
- Kako se živi od svile? Pa, mogu da kažem, dobro - uverava Džua Čadžung.
Dobar život od svile! Za fabriku znači 70.000 dolara godišnju dobit. „Više nego uspešno preduzeće“, zadovoljni su ovde. Mereno standardom radnika to je od 200 do 250 dolara mesečno, za desetočasovno radno vreme. Plus, neki dolar za dva sata prekovremeno. I radnici kažu, dobro je. Još ako iz porodice rade po dvoje, onda je to siguran hleb za njihovu decu. U južnim kineskim pokrajinama, tako može da se živi. I fabrika pomogne, kad je potrebno.
- Udajem se, uskoro - kaže mlada Vu Zijen. - Fabrika će me častiti venčanicom.
Ulazimo, potom, u krojačnicu u kojoj se šije po modelima svetskih kreatora. Ali, i tradicionalni ćipao - haljina za devojku, koja se elegantno zakopčava uz grlo, steže uz struk, a sa strane, otkriva noge do kolena. Mada je duh moderne Kine ove razreze pridigao visoko, prema butinama. Ipak je ostalo sakriveno, sve što treba sakriti.
Na kraju smo u vezionici. Pred nama čudesan prizor: nad platnom u ramu od bambusovog drveta, dužine deset, a širine metar, nadvijena vezilja. Ispod njenih malenih, a veštih prstiju (za ovaj posao se devojke posebno odabiraju), nastaju kompozicije: „ples paunice“, „put svile“. „Devet hiljada konja u galopu“... I drugi prizori, u vezu, iz bogate prošlosti Kine. Sa neizbežnim vencem od dudovog lišća za svilenu bubu.

POSVEĆENI DREVNOJ TRADICIJI
Koliko su Kinezi posvećeni proizvodnji svile i koliko poštuju ovu tradiciju od koje živi veliki deo mnogoljudne nacije, dokazuje i Muzej u Hangdžou, koji upućuje na bogatu prošlost u ovoj oblasti. Reč je o 12.000 kvadratnih metara, na kojima se susrelo davno prošlo vreme starih razboja i ručne izrade i duh moderne Kine.

SENZORI SU NAJBOLJA ZAŠTITA
Na ulazu u fabriku postavljeni su specijalni senzori koji registruju eventualno povišenu temperaturu kod radnika. U tom slučaju, radnik se vraća kući ili odlazi u karantin. „Najbolja zaštita od gripa“, kažu domaćini koji ništa ne prepuštaju slučaju.