Vladimir Kostić: Srbija je lonac bez ventila

Ivana MIĆEVIĆ

16. 10. 2018. u 07:51

Vladimir Kostić, Akademik i predsednik SANU: Strah me je da se spirala netrpeljivosti i agresije ne posuvrati u neku formu našeg međusobnog obračuna

Владимир Костић: Србија је лонац без вентила

Foto Vojislav Danilov

POSTALI smo imobilno, nepokretno društvo, bez mnogo ideja, s mnogo agresivnosti između pojedinaca i različitih društvenih grupa. Papenov lonac, bez ventila. Imate pravo da kažete šta mislite, ali ako se to ne poklapa sa mojim gipsanim modelima "patriotske korektnosti", nema sumnje da ste izdajica, plaćenik, nacionalistički nastrojeni zločinac, najverovatnije špijun i klerofašista. Čini mi se da polako prihvatamo da nam je samo prošlost, i to ona prilično daleka, slavna, a da o budućnosti ove divne zemlje malo razmišljamo. Ako se ventil društvene komunikacije i razmene brzo ne uspostavi, strah me je da se spirala netrpeljivosti i agresije ne posuvrati u neku formu našeg međusobnog obračuna.

Ovako akademik Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, u razgovoru za "Novosti" pojašnjava reakcije dela javnosti na njegove izjave o Kosovu i Metohiji.

* Mnogi su vaš stav da je najskuplja srpska reč budućnost a ne Kosovo shvatili kao odricanje od kosovskog pitanja. Da li "budućnost" i "Kosovo" isključuju jedno drugo?

- Naravno, ne! Ali onoga trenutka kada počnete da se pravdate oko rečenice koju će vam istrgnuti i izvrnuti u svakom slučaju, izgubili ste meč - i tako se i osećam. Pritom je izvrću oni koji nisu ni saslušali celu izjavu u kojoj sam rekao da kao što ne razumem one koji bi potezom pera da izbrišu KiM, jer tamo imamo ljude i neuporedivu kulturnu, umetničku i istorijsku baštinu, koje moramo da zaštitimo na najbolji mogući način, ne razumem ni one koji zažmure, izgovore "Kosovo je naše" i kad otvore oči, veruju da je sve kako je nekad bilo. A nije! Izjava je data u tonu da ne bismo bili prvi narod koji je, ne razumevajući vreme i okolnosti, šćućuren u nečinjenju i iščekivanju rešenja koje će valjda neko drugi da nam donese, presahnuo i izgubio vitalnost. I tu nisam mislio na KiM (iako najveći, nije KiM jedini problem Srbije), nego na čitav niz civilizacijskih odluka pred nama. Bilo je pokušaja "dobronamernih građana" da ovu moju izjavu prikažu kao repliku velikom srpskom pesniku Matiji Bećkoviću, što je besmislica - i njegova i izjava moje malenkosti date su u potpuno različitom kontekstu. Da sam sebe pojasnim, kakva je to budućnost KiM bez jasnije vizije budućnosti cele Srbije?

* Čini li vam se da nas Zapad dovodi u situaciju da se odreknemo dela teritorije za obećano mesto u "magarećoj klupi EU", kako ju je nazvao upravo akademik Bećković?

- Radi se o vrednostima koje se, što se mene tiče, ne mogu upoređivati, o "monetama koje se ne mogu konvertovati jedna u drugu". Svaki takav predlog bio bi nedopustivo nevaspitan i uvredljiv. I konačno, naravno, neprihvatljiv. Drugo je pitanje što, ne prihvatajući takvu eventualnu brutalnu ponudu, ipak ne dolazimo u posed, odnosno ne ostvarujemo političku kontrolu nad Kosovom i Metohijom. Izgovarao sam to i ranije, ali da ponovim: niko u Srbiji nema tapiju na istinu i nametljivo jednoumlje o ovom pitanju. Odluke o nama samima, moguće pravce i crvene linije bismo morali da pokušamo da bez netrpeljivosti i optuživanja sami donosimo. I to mora biti proces i ne može u ovoj atmosferi biti javan, sem ako nam nije interes da regrutujemo što više onih koje ćemo potom iz različitih razloga razapeti. Dok ovo izgovaram, čujem terciranje "nesavitljivih" u oba predznaka koji neumorno ponavljaju da se mi ništa ne pitamo. A nešto valjda možemo i sami sebe da pitamo pod uslovom da svemu, pa i činjenicama, gledamo u oči.

* Da li bi, prema vašem mišljenju, razgraničenje moglo da stavi tačku na konflikt između Srba i Albanaca na KiM?

- Ja svakako nisam stručan za ove diskusije i mogu eventualno da iznesem svoje lično, samim tim potencijalno površno i pogrešno mišljenje. Ukratko, prvo bi trebalo da razjasnimo značenje te reči i posledice koje iz nje, čak i da je definišemo, proizilaze. To i nije konflikt ograničen na KiM - konflikti i predrasude su i u našim glavama sa obe strane "linije" (ne isključujem ni svoju). Potrebno je vreme i mnogo paralelnih, različitih pravaca delovanja da bismo eventualno primirili ovo stanje dežurne mržnje i podozrenja. Za početak strpljivo upoznavanje - ako za to uopšte više ima volje. I svest da nekim gavranovima koji nisu ni Srbi, ni Albanci ovo stanje odgovara: kako starim, sve manje verujem mirotvorcima.


* Mislite li da je EU spremna da one koji pokušaju da promene postojeće stanje na Balkanu gurne u, prema vašim rečima, "meku izolaciju"?

- Da! Mada, da ste me pre marta 1999. godine pitali da li mislim da je EU (uz vođstvo SAD i uz pridružene simpatizere) spremna da nas bombarduje, odgovor bi bio: ne. U međuvremenu mi se čini da sam kao pojedinac ponešto naučio i mislim da je ovakva, konfuzna EU spremna i na takve odluke. U diskusiji o Kosovu u SANU ja sam u jednom delu napisao, pa nije naodmet i da ovde ponovim: "U izboru svojih odluka verujem da Srbija treba da vodi računa da ne bude ponovo izolovana i isključena iz tokova šireg okruženja kome pripada. Prkos pojačan iskustvom, koje i sam delim, da su izolacija i sankcije nametnute Srbiji bile nepravedne i destruktivne, kontraproduktivan je i, ako se apsolutizuje u politički stav, u suprotnosti je sa interesima građana, naroda i države (o bombardovanju ne govorim jer sam duboko ubeđen da se radi o neupitnom i neodgovornom zločinu - surovost i isključivost sa kojima je ono sprovedeno i danas mi je lično neshvatljivo, ali se u svim budućim promišljanjima ta surovost i isključivost mora uzeti u obzir). Štaviše, izolacija Srbije bi bila i konačni uspeh njenih hipotetičkih 'ukletih neprijatelja' (pod uslovom da postoje). Posebno ukazujem na teške demografske, ekonomske, kulturne, tehnološke i druge posledice izolacije, sa čim, nažalost, imamo iskustva iz ne tako daleke prošlosti." Svestan da će i ove reči biti izvrnute, dužan sam da dodam da se ni u tom tekstu nisam zalagao za bezuslovno "predavanje", već za definisanje koliko je to moguće "crvenih linija" zaštite državnih, građanskih i nacionalnih interesa Srbije. To nije posao jedne partije, jedne ili više institucija, jedne grupe, jednog čoveka - nažalost, nemam utisak da je bilo ko sagledao baš sve okolnosti i alternative.

LENJO PLANINARENJE POLUPISMENIH

SPOMENULI ste da smo postali agresivno društvo, bez mnogo ideja. Je li za to kriva i polupismenost, za koju ste jednom prilikom studentima rekli da nam je veći neprijatelj od nepismenosti?

- U nepismenosti ima izvesne autentičnosti, iskrenosti, čak dirljivosti, pa i samouvida. Moj nepismeni deda Milutin je to doživljavao kao uskraćenost i pisanju se učio od svoga sina, moga oca, ali je stigao samo do velikih pisanih slova, kojima mi je u jednom pismu i napisao da "čovek najviše želi ono što nema". Polupismenost, maligniji i zloćudniji izraštaj primitivizma i nekompetentnosti, naših decenijskih usuda, pokušava na sve načine da se maskira, da laž koje je obično svesna preokrene u veštačke, bleštave neonske simulakrume istina. Hoće da igra na društvenom ruletu poput očajnog kockara uporno na kartu bahatosti i grupe ispred ili iza koje nastupa, grabi se za zvanja i titule (uključujući i jagmu za doktoratima i kada apsolutno nisu neophodni za karijere pojedinaca) u nameri da onima koje javno prezire, a od kojih potajno zazire, stavi do znanja da je ista kao i oni. Polupismenost nema osećaja za celinu - važan je samo njen opstanak. Polupismenost sliči lenjom planinaru koji se nikad nije popeo ni blizu vrha, ali svestan svoje nedorečenosti uporno nastoji da ubedi i sebe i druge da je sa vrha zbog oblaka i magle pogled ružniji ili bar neizvesniji. A bez kompetentnosti nije osvojen nijedan planinski vrh.


DIPLOMSKI SA KOFERIMA

MLADIMA često govorite da budućnost treba graditi u svojoj zemlji. Da li među vašim bivšim studentima ima više onih koji odlaze ili onih koji ostaju ovde?

- Siguran sam da je i dalje više onih koji ostaju, mada Gorgona sa one strane granice relaksira uslove i širi ruke. Bojim se da je stanje u nekim probitačnijim oblastima, tipa IT struke, znatno teže nego u mojoj struci. Na Elektrotehničkom fakultetu, bio sam u komisiji devojci koja je branila tezu, i osim komisije, najbližih rođaka i nekoliko prijatelja, auditorijum nije bio pun. Sa strane su stajala dva velika kofera. Po završetku odbrane, ona je sa roditeljima, koji su delovali kao da su na sahrani, iznela posluženje, uz izvinjenje da žuri na aerodrom jer putuje u inostranstvo, gde je dobila posao. Kući smo se svi vratili bolesni. Druga slika koju nosim je sa jedne, inače uvek svečane proslave na ETF, na kojoj su umesto najbolje diplomiranih studenata u, čini mi se, trećini slučajeva nagrade primali roditelji, čija su deca već otišla.


NASTAVAK INTERVJUA U SUTRAŠNJEM BROJU - O PREVIRANJIMA I IZBORIMA U SANU



Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

Mile

16.10.2018. 08:47

Pametni stavovi .Ali i vazno upozorenje . Pored ovog elementa (netrpeljivosti ) vlada veliko siromastvo , i los standard koji dodatno pogorsavaju emocije i satnje . Bolji zivot ne moze s e postici manipulacijom , pa koliko god ona bila agresivna i prisutna . Srbiaj je u losem stanju , jako losem .