Kaucija po leđima i džepu građana

ZA uvođenje sistema plaćanja kaucije za plastičnu, staklenu i limenu ambalažu, s ciljem da se smanji količina otpada, nije udaren čvrst temelj. Potrošači u ovom trenutku ne znaju koliki će teret da snose, niti kako će se to odraziti na njihov kućni budžet.

Kako sada stvari stoje, situacija nije jasnija ni članovima Radne grupe koji su učestvovali u izradi nedavno objavljenog Nacrta izmena i dopuna Zakona o ambalaži. Građani će tek da saznaju da li će i koji proizvodi poskupeti da bi se iz tog, dodatog prihoda, finansiralo funkcionisanje depozitnog sistema. Ovo se ne odnosi na kauciju koja se vraća. Da li će to biti osnovne životne namirnice, što bi bio veliki udar za plitak džep potrošača, ostaje da se vidi.

Građani neće moći da nose praznu ambalažu u manje radnje koje nemaju dovoljno prostora. Vraćaće je u velike hipermarkete, koji mogu biti udaljeni i više desetina kilometara, za one koji žive u selima. A snalaženje s gomilom ambalaže preostale nakon neke fešte, prepušteno je, valjda, kreativnosti potrošača.

PROČITAJTE JOŠ: Svaka radnja naplaćuje kauciju, pare vraća samo hipermarket: Koliko će građane koštati najavljeno plaćanje depozita na ambalažu

Posebno pitanje je ko će da finansira aparate za ambalažni otpad, a cena jednog iznosi od 15.000 do 100.000 evra? Za "pokrivanje" lokacija širom Srbije potrebni su milioni evra. U Nacrtu piše da za sprovođenje zakona nisu potrebna sredstva iz budžeta. Da li je i to planirano da se prevali na teret građana?

Još jedna logična nedoumica - ako 11 godina nije bilo dovoljno da se obezbede kontejneri za primarnu selekciju otpada, koliko je realno da će kaucijski sistem funkcionisati?

Kome i zašto se žuri da ishitreno donese zakon koji se sprovodi u samo 10 evropskih zemalja? Hajde da jednom uradimo stvari kako treba. Da nam i ova, u osnovi dobra ideja, ne ode u đubre.