Narodna milicija, dim i suzavac: Rađanje akademskog bunta - demonstracije šezdesetih i sedamdesetih

Istovremeno, u Vijetnamu besni rat. Američki bombarderi izručivali su smrtonosne tovare na škole i bolnice. Štampa je donosila fotografije mrtve vijetnamske dece. Socijalistički savez (SSRN) je izdavao saopštenja u kojima se osuđuje bombardovanje Hanoja. Ali studentima se činilo da je takav protest protiv masovnog pokolja nekako mlak, beskrvan i suviše diplomatski (Šta se promenilo u svetu u poslednjih pola veka?).

U to vreme u Beogradu se već formira neka vrsta neformalnog studentskog pokreta. Kao i svuda u Evropi, počeo je da se rađa latentni sukob između zvaničnih organa i ljudi koji su se zalagali za pravo na drugačije mišljenje i ponašanje.

Jedna od tačaka konfrontacije, u Beogradu, bio je miting protiv rata u Vijetnamu, održan na izmaku 1966. godine. Na mitingu je bilo blizu 3.000 učesnika. Sala heroja, na Filološkom fakultetu, bila je krcata. Među učesnicima je bio i Ivo Andrić. Vatreno su govorili Mihailo Marković, Dobrica Ćosić i Rajko Tomović.

Dobrica Ćosić je rekao:

"Sloboda je uslov postojanja ljudske zajednice. Zemlja prve revolucije potapa svoju zastavu u blato vijetnamskog bojišta!" (i izgleda da je ne vadi iz tog kala do današnjih dana).

Iz mase su se čuli poklici: "Živeo narod Vijetnama! Dole agresija! Nećemo žito! Napolje svi Amerikanci iz Jugoslavije!" Neki svedoci tvrde da su čuli i ovo: "Na čitaonicu! Na ambasadu!"

Sa skupa je poslato protestno pismo američkoj ambasadi. Prema svedočenjima nekih učesnika, pismo je sastavio ondašnji asistent Filozofskog fakulteta Dragoljub Mićunović. Ton toga pisma danas zvuči krajnje patetično. Citira se Džeferson i iznose njegove misli o pravu na sreću svih naroda. Amerikanci se podsećaju na njihove demokratske tradicije, i sve u tom duhu.

Posle čitanja pisma, pao je predlog da se ono ne šalje, već da se lično uruči osoblju američke ambasade. Učesnici skupa krenuli su na ulicu.

ODMAH na izlazu, na samom Studentskom trgu, studente je sačekao kordon milicije. Na opomenu oficira milicije da se studenti mirno raziđu ili vrate u fakultetsku zgradu, čuli su se povici:

"Ua, milicija! Ua, rankovićevci! Ua, džonsonovci!"

Svaki ovakav uzvik bio je pozdravljen ovacijama.

U zvaničnom izveštaju o ovim događajima, koji su sutradan preneli prestonički dnevni listovi, piše: "Pale su od jednog broja demonstranata i milicionara psovke i nedolični izrazi. Jedan broj milicionara ispoljio je nervozu, nesnalaženje i preteranu oštrinu."

Većina učesnika mitinga razišla se sa Studentskog trga, ali nije odustala od namere da dođe do Američke čitaonice i Ambasade. Grupa od oko tri stotine studenata stigla je zaobilaznim ulicama u Knez Mihailovu, tačno pred zgradu Američke čitaonice. Tu ih je dočekao kordon milicije na konjima. Studenti su krenuli na miliciju. Milicionari su tada upotrebili šmrkove sa vodom i bombe sa suzavcem. Prvi put posle 1944. godine, čitav deo grada bio je obavijen dimom, oblacima suzavca... Kuknjava i jauci mešali su se sa topotom konja.

Šef beogradske milicije Nikola Bugarčić nadgleda hapšenje

Nekoliko desetina milicionara prodrlo je u zgradu Fakulteta, jureći i tukući studente koji su se razbežali po učionicama i kabinetima.

Posle intervencije konjičke milicije, grupa od 200 do 300 studenata krenula je ka američkoj ambasadi. Studenti su se uglavnom mirno kretali, osim što se pred zgradom SSNO (Generalštab na uglu Nemanjine i Kneza Miloša) mogao čuti pokoji uzvik, kao: "Vojska spava!"

Pred zgradom američke ambasade studenti su uzvikivali antiameričke parole i odbijali da poslušaju zahteve milicije da se raziđu. Posle kraćeg ubeđivanja, i tu su "proradili" pendreci. Ovog puta razlog je bio ometanje saobraćaja. Uhapšeno je dvadesetak studenata, i svi su dobili po mesec dana zatvora.

Posle je studentska komisija, koja je ispitivala slučaj, utvrdila da je milicija hapsila nasumice. Tako su se u zatvoru našli i oni koji nisu učestvovali u izgredima, osim što su se tog dana zatekli na fakultetu.

Svima njima sudije Dragomir Stevanović, Steva Širgovski i Tanasije Milenković ljubazno su uručili rešenja o kažnjavanju, a razlozi su bili: povrede milicionara (čija se imena ne spominju), bacanje snega na milicionare i građane, ulična galama, psovke...

INTERESANTAN je i ovaj detalj: Alija Hodžić, u to vreme predsednik Fakultetskog odbora Saveza studenata Filozofskog fakulteta, kažnjen je "zbog fizičkog napada na milicionara ispred američke ambasade u Knez Mihailovoj ulici", iako se Ambasada SAD nalazi u Ulici kneza Miloša.

Knez Mihailova ulica je pored lampiona bila "ukrašena" milicijom i kolima

Epilog je bio: Komisija Univerzitetskog komiteta je zaključila da je upad milicije na Fakultet bio prenagljen, komunistima Gradskog SUP je preporučeno da kritički ocene ponašanje svojih ljudi i utvrde odgovornost za nastale političke posledice. Istovremeno, Aleksandar Kron je smenjen sa dužnosti sekretara fakultetskog komiteta SK i izbačen iz partije, Jadran Ferluga kažnjen je poslednjom opomenom, dok je Alija Hodžić dobio opomenu.

Ovaj događaj u osvit 1967. bio je šok za društvo naviknuto na harmoničnu teoriju radnog naroda, po kojoj smo svi jedna složna i solidarna zajednica, i najava ozbiljnih studenskih nemira u junu naredne 1967. godine koji su buknuli u Studentskom gradu. Hroničari ovog vremena te junske "šezdesetosmaške" dane najčešće nazivaju prvom pobunom u najvećem akademskom naselju na Balkanu.

Međutim, četrnaest godina ranije, 29. oktobra 1954, oko hiljadu studenata iz Studentskog grada, nezadovoljni povećanjem cena stanarine i hrane u menzama, pokušalo je da prodre u grad i izrazi nezadovoljstvo. Ali i njih su, kao i njihove "slavnije" kolege, deceniju i po kasnije, kod istog podvožnjaka zaustavile jake snage narodne milicije, potpomognute sa dve konjičke brigade iz Zemuna i sa Banovog brda. Čule su se raznorazne parole, ali je jedna dominirala - "Dole vlada"!

MILICIJA je upotrebila brutalnu silu hapseći, u velikom broju, svakog ko bi se našao u okolini Studentskog grada. Uhapšeni su prošli "kompletan redosled" policijske torture. Tada se u ovu akciju uključio Aleksandar Ranković, drugi čovek Titove Jugoslavije i "otac" svih bezbednosnih službi. On je naredio da se uhapšeni studenti ne osuđuju na duže kazne zatvora već da se stvari raščiste na fakultetima, političkim i disciplinskim putem.

Uz pendreke, policija je upotrebila i šmrkove

Uhapšene je saslušavala milicija, ali i revnosni aktivisti sa Beogradskog univerziteta. Od njih je traženo da otkriju pozadinu i pokretače nemira, da li su oni "strani", "domaći", "ibeovci", "ostaci reakcionarne buržoazije"... Protest je potpuno prećutan u javnosti. Naše novine su ćutale, ali je "Njujork tajms" objavio detaljan izveštaj u kome se posebno ističe da su se čule parole protiv vlade.

IZ PARTIJE je isključeno oko 40 članova, a 130 ih je disciplinski kažnjeno. Na Prirodno-matematičkom i Šumarskom fakultetu partijski aktivi odbili su da sankcionišu svoje članove. Kazne su bile udaljavanje sa fakulteta, zabrana polaganja ispita u određenom roku... "Kolovođa" ovog bunta Branko Gudalo, student tehnologije iz Beograda, osuđen je na sedam meseci zatvora.

Revnost milicije i partijskih aktivista nije dala rezultate. Nisu pronašli nikakav dokaz da je u ovaj bunt umešan strani faktor. Pobuna je bila isključivo socijalna...