Uzaludne poruke Dobrice Ćosića: Početak procesa osamostaljenja Kosova i Metohije

TAČNO pet meseci pre duboke jeseni 1968. godine, kada su širom Kosova i Metohije upriličene prve masovne separatističke demonstracije, prvi put će se zvanično na jednom forumu vladajućeg Saveza komunista postaviti pitanje nacionalnih odnosa u ovoj pokrajini.

Pet meseci pre nego što će prištinskom Ulicom maršala Tita Srbi šetati jednom, a Albanci drugom stranom, na 14. sednici CK SK Srbije progovoriće Dobrica Ćosić i profesor Jovan Marjanović "o neopravdanom potcenjivanju iredentističkih i separatističkih raspoloženja i težnji u izvesnim slojevima šiptarske nacionalnosti", o "osećanju ugroženosti kod kosmetskih Srba i Crnogoraca" i o "pritiscima za njihovo iseljavanje", prikrivenom teroru, pljački, silovanjima, ubistvima, o tome da kosovske vlasti ništa ne čine da bi to sprečile.

Bilo je to 29. maja, dva meseca posle odluke da se ozvaniči naziv Albanac umesto Šiptar, i da književni albanski jezik na Kosmetu bude isti kao u Albaniji. A 29. novembra, te iste 1968. godine, na ulicama Prištine osvanuće parole: "Hoćemo republiku", "Hoćemo ustav", "Živela Albanija", "Živela Albanska partija rada", "Živeo Enver Hodža"...

PRVU poruku Dobrice Ćosića o Kosovu i Metohiji niko nije hteo da čuje, iako su svi članovi Centralnog komiteta Srbije zapravo znali sve ono o čemu je i on govorio. Nekoliko meseci pre zasedanja ovog partijskog foruma, u južnu pokrajinu je poslata komisija koja je sačinila detaljan izveštaj, na 100 strana, o političkoj, bezbednosnoj, pravnoj i međunacionalnoj situaciji.

U godinama koje će uslediti, dok su šetači na prištinskom korzou postajali sve više dva potpuno odvojena sveta, slaće Dobrica Ćosić nove zaludne poruke predlažući "demokratsko, pravedno, kompromisno i trajno razgraničenje, kao jedini način da se prevaziđu vekovni antagonizmi između Albanaca i Srba".

Deset godina pre krvavog raspada bivše Jugoslavije, u proleće 1981, na Kosovu će buknuti nove demonstracije Albanaca, četvrte od oslobođenja ovog dela Srbije od nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu. Ćosić će tad u svom dnevniku zabeležiti:

"Kosovo će za jednu ili dve decenije postati albanska zemlja. Ono sa Albancima mora da bude podeljeno."

Mesec dana pred smrt, u intervjuu "Nedeljniku", generacijama koje ostaju iza njega, uputiće poslednju poruku: - Kosovsko pitanje istorija je rešila mimo nas. Vi više ne možete da utičete na njene ishode.

NEKAKO u vreme održavanja Četrnaestog plenuma SK SK Srbije i nekoliko meseci pre zahteva demonstranata "Kosovo republika", slične ideje, u malo uvijenijoj formi, lansirao je Fadilj Hodža. On je na sastanku najužeg rukovodstva SK Srbije govorio o potrebi da i nacionalne manjine u Jugoslaviji dobiju pravo na samoopredeljenje. Posle smaknuća Aleksandra Rankovića 1966. godine, Josip Broz počinje ozbiljno da se interesuje za Kosovo i Metohiju. Prema evidenciji iz njegovog kabineta, on se tih godina sa rukovodstvom ove srpske pokrajine sastajao češće nego sa funkcionerima bilo koje jugoslovenske republike. Od 1966. do 1971. registrovano je da se sa njima oficijelno sreo pet puta, više nego sa vodećim ličnostima Srbije i Crne Gore zajedno. Zapisnici sa tih susreta svedoče o tome da je doživotni predsednik Jugoslavije pokazivao veliko razumevanje za gotovo sve zahteve šiptarskih funkcionera sa Kosmeta, koji su se od 1966. svodili na sve veće i sve nelegitimnije osamostaljivanje ove pokrajine od Srbije. Još zanimljiviji je podatak da na nekim od Titovih sastanaka nije prisustvovao nijedan predstavnik srpskog rukovodstva.

Istovremeno, bivao je obaveštavan o pravom stanju na Kosmetu. O tome ga informiše, usmeno i pismeno, dr Stanoje Aksić, potpredsednik Skupštine Kosova i Metohije. Javlja mu se Pavle Jovićević, stari revolucionar i partizanski komandant, obaveštava ga o povećanom broj ubistava (Istok, Uroševac, Klina, Vitina, Vučitrn), o pritisku za iseljavanje Srba i Crnogoraca, kako iz sela, tako i iz grada, a naročito stručnjaka, što Pokrajinu, ionako deficitarnu kadrovima, teško pogađa. Završava rečima: "Ovakva situacija ničem dobrom ne vodi ..." Tito dobija informacije i od Albanaca. Kadri Reufi svedoči da je ime Metohije izbačeno iz naziva ove pokrajine "pored ostalog zbog toga što Albanija tako, samo kao Kosovo, naziva našu Pokrajinu".

ODNOSI na relaciji Beograd Priština povremeno su dovođeni do apsurda. Kada je Marko Nikezić, čelni čovek Saveza komunista Srbije, bio u poseti Kosovu, Mahmut Bakali, sekretar Pokrajinskog komiteta, pozdravni govor i dobrodošlicu gostu izgovorio je na albanskom jeziku. Nikezić je posle njega izašao za govornicu i otpozdravio na francuskom. - Šta ovo znači, druže Marko? - zaprepašćeno ga je pitao Bakali. - Uradio sam isto što i ti - odgovorio je Nikezić. - Ali ja sam govorio na maternjem jeziku - nije se dao Bakali. - I ja sam govorio na maternjem, moja majka je Francuskinja - rekao je Nikezić.

U arhivu Josipa Broza čuva se magnetofonski snimak njegovog susreta sa vodećim funkcionerima Službe državne bezbednosti. Ovaj razgovor, vođen aprila 1971, pokazuje da su postojale vrlo bliske veze i sadejstva između šiptarskih separatista i političara na Kosovu i Metohiji još od 1968. godine. Borče Samonikov, načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije, rekao je Titu: "Operativci službe obavestili su pokrajinsko rukovodstvo o danu i satu kada će biti demonstracije i ko su njihovi organizatori. Dobili su odgovor - to nije vaša briga, stanje nije takvo." I ne samo to, niti su dozvolili da o tome budu obavešteni savezni i republičkia SDB u Beogradu.

Titovu podršku Veli Deva, Fadilj Hodža, Mahmut Bakali i njihovi najbliži saradnici, među kojima je bio i popriličan broj Srba, kao što je Mihajlo Zvicer, koriste kao alibi za svoju separatističku politiku i izvlačenje Kosmeta iz Srbije.

Iz godine u godinu, što je bivao dalji od Srbije i Jugoslavije, Kosmet je dobijao sve povlašćeniji položaj u raspodeli sredstava iz Fonda za razvoj nerazvijenih područja Jugoslavije i sve veću pomoć Republike Srbije. Visina te pomoći, koja je stizala iz centralne Srbije, Vojvodine i drugih jugoslovenskih republika, od 1967. do 1980, iznosila je čak 66,5 odsto celokupnog društvenog proizvoda ove pokrajine. Oko 42,5 odsto sredstava od ukupnog jugoslovenskog Fonda za razvoj nerazvijenih odlazilo je u Prištinu.

NAŽALOST, niko nije pokušao da objasni kako to da se stalno "poboljšava socijalni, ekonomski, kulturni položaj Albanaca na Kosovu", a da separatistički pokret nikako ne jenjava. I upravo kada su Srbija i Jugoslavija ovoj pokrajini davale najviše, u njoj je, 1981, nepunu godinu posle Titove smrti, došlo do nove masovne separatističke pobune, kojom je ponovo traženo odvajanje Kosmeta od Srbije.

"Ova pobuna je šokirala ne samo jugoslavensku javnost, nego i politička rukovodstva, uključivši i savezna, jer je albanska nacionalna manjina u Srbiji i Jugoslaviji već uživala ravnopravnost koja je bez presedana u historiji" - zapisaće Dušan Bilandžić, istoričar i hrvatski partijski funkcioner.

U diplomatskom arhivu u Beogradu nalaze se veoma važna dokumenta, šifrovane, strogo poverljive depeše koje je Ambasada SFRJ sedamdesetih godina prošlog veka iz Tirane slala u Beograd, a koje govore i o tome da je Priština separatno sklapala mnoge sporazume sa Tiranom, da je Albanska obaveštajna služba - AOS, vrbovala prosvetne radnike i kako je Albanija već tada otvoreno izražavala teritorijalne pretenzije prema Jugoslaviji.

U JEDNOM službenom dokumentu, sredinom januara 1974, piše da NR Albanija ima pravo da brine o suverenitetu i integritetu SFRJ u predelima koji su naseljeni Albancima.

Jovan Pečenović, ambasador u Tirani, 20. marta 1973. referisao je Titu da Albanija saradnju sa Kosovom i Metohijom koristi za nacionalističku homogenizaciju svojih sunarodnika u ovoj srpskoj pokrajini i za svoje neskrivene pretenzije na ovaj deo Srbije i Jugoslavije. Na to je Broz lakonski odgovorio:

"Mi ne sektašimo prema drugovima sa Kosova zbog uvoza udžbenika iz Albanije."

Za sve to vreme, od Četrnaeste sednice CK Srbije do donošenja Ustava 1974, srpski političari držali su se po strani i biće samo jedna karika u lancu pogrešne jednosmerne i porazne državne politike prema Kosovu i Metohiji, od Nikole Pašića do Borisa Tadića, kako je to rekao Dobrica Ćosić.

Svi su bežali od dileme kosovskog čvora - drešiti ili seći?

Kosovski Albanci su proglasili svoju nezavisnost. Fanatično traže da im se cela ova pokrajina, sa srpskim imenom, preda u trajno vlasništvo. Za nekoliko vekova, koliko tu žive, nisu uspeli da stvore svoje nazive gotovo ni za jedan grad, izuzev za Uroševac, koga zovu Ferizajem. Do danas nemaju svoje ime ni za Kosovo, ni za srce Kosova, Kosovo Polje, za koje čak i Nemci imaju svoj naziv, Amzelfeld.

SUSRET SA SLOVENCIMA

PRVI put u svojim beleškama Ćosić spominje reči separatizam i šovinizam posle kongresa Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) u Ljubljani 1958. godine. "Ovaj Kongres je moje značajno saznanje Slovenije. U Sloveniji je do kritičnih, do vrlo kritičnih razmera razvijen separatizam. Svi odreda izražavaju prezir prema FNRJ, prema Srbiji, prema svim nacijama koje im uzimaju višak nacionalnog dohotka, tako govore. Tu je šovinizam ogromnih razmera. Preziru srpski jezik, veruju da imaju najbogatiju kulturu, osećaju se ugroženim, opljačkanim, prevarenim. Tako misle svi, od kelnera do Borisa Krajgera; od sobarice do Josipa Vidmara."

AKADEMIK EKMEČIĆ O ĆOSIĆU

"Ćosićevi vernici nisu samo na jednoj strani. Kao zvezde bliznakinje, rasporedili su se na obe strane, i um svih junaka je opterećen verovanjem kao usudom moderne istorije od koga se ne može pobeći. Sada kada je i jedno i drugo verovanje propalo, poslednja stranica romana ('Vernik') se zaklapa pitanjem da li će se svet ponovo vratiti verovanju, i neće li ono biti gore od one strave o kojoj smo ovde čitali. Filozofiranje svih junaka o svakoj pojedinačnoj sudbini i opšte beznađe celine, ostavlja sumnju da se besmisao naše, a možda ne samo naše istorije, može ponavljati u beskonačnost i završavati nečim gorim. Ovo se beznađe mora završiti u nečem lošem. Opasan je istoričar ovaj Dobrica Ćosić".

(2003)

MISTERIJA

MISTERIJA Susret Broza i kosmetske delegacije 23. juna 1966. godine. Prema belešci iz kabineta predsednika, na ovom poverljivom razgovoru, koji je čak vođen u kuhinji rezidencije na Vangi, stenografske beleške nisu vođene, a na fotografijama se vidi da između Tita i Velija Deve, šefa kosmetske delegacije, stoji mikrofon, što znači da je razgovor, ipak, sniman, ali trake ni do danas nisu pronađene.

JUGOSLOVENI LICA BEZ NARODNOSTI: NASTUP PROFESORA JOVANA MARJANOVIĆA NA PARTIJSKOM PLENUMU 29. MAJA 1968. GODINE

UPRKOS besprekornom političkom pedigreu - uključio se u NOB na samom početku i sve vreme obavljao dužnost političkog komesara čete, bataljona, pa brigade - Jovan Marjanović, profesor Filozofskog fakulteta, nastupajući na 14. sednici CK SK Srbije, govorio pažljivo i oprezno u strahu da će mu drugovi "prišiti" velikosrpstvo. Pokušao je da sa stanovišta integralnog jugoslovenstva ukaže da se nacionalni problemi nijednog naroda, pa ni srpskog, ne smeju gurati pod tepih, da sažme suštinu problema koji je, kako je verovao, razjedao tkivo tadašnje Komunističke partije, ali i same države.

Ukazujući na procese koji će eskalirati osamdesetih godina i zaista dovesti do sloma Jugoslavije, Marjanović je kritikovao to što se ljudi koji se izjašnjavaju kao Jugosloveni tretiraju kao "lica bez narodnosti", dok deo komunističkih elita forsira nacionalnu komponentu:

- U prednacrtu statuta SK u Sloveniji zapisano je čak da je SK nacionalna organizacija - govorio je Marjanović.

Veliki deo govora zato posvećuje kritikama sopstvenog naroda, i posebno Srpske pravoslavne crkve: - Republička rukovodstava idu "radi mira u naciji" na takve poteze i kompromise koji upravo začuđuju. Uzmimo našu republiku. Aktivnost pravoslavne crkve poslednjih godina uzima sve većeg maha, i to ne na verskoj, već pre svega na nacionalističkoj liniji. Ona se se sve više predstavlja kao jedina "zaštitnica" svih Srba, bez obzira na to u kojoj se republici nalaze, kao "kičma" srpstva.

Kao primer navodi prenošenje i sahranu kostiju cara Dušana "kojem je dala podršku i naša socijalistička štampa".

Nakon ovog uvoda, Marjanović, međutim, skreće pažnju da "nisu samo Srbi obdareni ovakvim pojavama":

- Naši drugovi Albanci, posle onako žestoke i opravdane osude nacionalističkog divljanja na Kosovu i Metohiji od strane ovog Centralnog komiteta i cele javnosti, sada izgleda da su više zabavljeni pravima za autonomnu pokrajinu i nacionalnim amblemima i obeležjima, nego pojavom da se zbog teške nacionalne atmosfere sa Kosova i Metohije povlači deo starosedelačkog srpskog i crnogorskog življa, naročito inteligencije. Kao komunisti, malo reagujemo na izvesne i druge pojave slične vrste. Poznato mi je čak više slučajeva da štampa odbija dopise pojedinih ljudi, koji pokušavaju da otvoreno govore o ovakvim i drugim nacionalističkim pojavama, verovatno "radi mira u kući". Primere slične vrste iz drugih republika neću iznositi, jer smo se već toliko podelili da to ispada maltene kao zabranjeno.

KAO glavnog krivca za situaciju u Jugoslaviji Marjanović vidi "birokratski nacionalizam ili republikanizam": - Na toj liniji se jedino može objasiti besmisleno "proglašavanje" nove, muslimanske nacije u Jugoslaviji, što neminovno vodi povećanju nacionalnih trvenja i netrpeljivosti. A to će imati reperkusija i u SR Srbiji. Iste je prirode i simpozijum o crnogorskoj nacionalnoj kulturi, mada se od takve nacionalne ocene odriču i sami Crnogorci.

Marjanović slika poziciju srpskog naroda ističući da su, od svih jugoslovenskih narodnosti, oni najviše izmešani sa stanovništvom drugih nacionalnosti i da trećina Srba živi van Srbije. Naglašavajući problem koji će, deset godina posle Marjanovićeve smrti, dovesti do krvavog rata, on kaže da čiste teritorijalno-nacionalne granice u Jugoslaviji, izuzev za Sloveniju, nije moguće povući.

Nakon postavljanja dijagnoze, Marjanović kao lek nudu utopijsku i, pokazaće se, naivnu, viziju "samoupravnog socijalističkog društva" u kojem "najprogresivnije snage" imaju mogućnost da "do kraja iskorene uslove za pojavu bilo kakvog nacionalnog trvenja i nepoverenja".

OD PARTIJSKE ŠKOLE DO PROFESORA

MARJANOVIć je rođen 1922. godine u Beogradu, a 1941. godine, usred priprema za upis na Elektrotehnički fakultet, priključio se partizanima. Nakon oslobođenja poslat je u Moskvu, u partijsku školu, ali je povučen 1948. godine posle Rezolucije Informbiroa. Završio je ekonomiju i istoriju, a zatim i doktorirao na temu "Narodnooslobodilački pokret u Srbiji 1941-1945". Bio je direktor Istorijskog arhiva u Beogradu do 1963. godine, a potom profesor na Filozofskom fakultetu, gde je osnovao katedru za istoriju Jugoslavije. Umro je 1981. godine u Beogradu. (Vuk Mijatović)