Hitler slomio zube o rusku crkvu: Nacisti ostvarili nemoguću misiju i pomirili boljševičku državu i sveštenike

TOČKOVI oružanih snaga Trećeg rajha, počeli su da se kotrljaju po sovjetskom tlu 22. juna 1941. godine oko jednog časa posle ponoći, na Dan svih svetih, u vreme istočnoevropske letnje dugodnevice. Duž cele granične linije između Baltičkog i Crnog mora, nemačka armije krenula je, bez prethodne objave rata, sa četiri miliona vojnika, 3.300 tenkova, 2.000 aviona, 600.000 motornih vozila i još toliko konja. Više od 150 divizija, svrstanih u tri kolone, krenule su ka Lenjingradu, Ukrajini i Kijevu, i ka Moskvi, frontovskoj liniji dugačkoj gotovo 3.000 kilometara. Bila je to i ostala najveća invaziona vojska u istoriji ratovanja. I početak operacije "Barbarosa".

Snage Vermahta munjevito su napredovale preko nepreglednog ruskog prostranstva, brže nego što je iko mogao da zamisli. Već na jesen bili su nadomak Moskve. U jednom trenutku njihovi oficiri i vojnici su mogli da vide kule Kremlja.

U vreme nasrtaja nacista na Sovjetski Savez trajala je "bezbožna petoletka", akcija Staljina i Politbiroa Centralnog komiteta, da se jednom zasvagda raščisti sa religijom, koja je "opijum za narod". To je trebalo da bude kruna četvrtvekovne borbe sovjetskog rukovodstva sa Crkvom. Uništeno je desetine hiljade hramova i manastira, zatvorene su bogoslovija i dve duhovne akademije. Stotine i stotine arhijereja poslato je u gulage širom Sibira.

PROČITAJTE JOŠ: Hitler preko Ante Pavelića osnovao Hrvatsku pravoslavnu crkvu

KADA su nemačke jedinice krajem jula prešle Dnjepar, a potom osvojile Smolensk, u gradu koji je imao blizu 200.000 stanovnika, zatekli su samo jednu crkvu.

"A i ona je bila, istini za volju, vrlo čudna", piše, u kultnoj knjizi "Rat - mitovi SSSR 1939-1945", Vladimir Medinski, ruski akademik i publicista, nekadašnji ministar kulture, a sada savetnik presednika Putina. "Pri ulasku je posetiocu padao u oči antireligiozni muzej, smešten u levom krilu crkve gde su stajale voštane figure u prirodnoj veličini, kojima je na jedan prenaglašen način bilo prikazano kako buržoazija eksploatiše i ugnjetava proletarijat. Desna polovina crkve je bila namenjena bogosluženju."

I tu počinju nemačke igre sa Ruskom crkvom. Njihov cilj je bio da kako koji deo SSSR osvoje, pristupe realizaciji ideje da jednu ideologiju zamene drugom: boljševizam - pravoslavljem. To se uklapalo u njihov plan stvaranja zajednice pravoslavnih država Evrope, odnosno u projekat novog svetskog poretka "Noe ordnung", koji je podrazumevao - koliko država, toliko pravoslavnih crkava.

U Ukrajini su odmah stvorene dve crkve: Ukrajinska autonomna pravoslavna crkva i takozvana Autokefalna ukrajinska crkva. Na čelu prve bio je arhiepiskop Aleksije (Gromadski), unapređen u čin mitropolita na Saboru episkopa u julu 1941. u svetouspenskoj Počajevskoj lavri. Drugu je predvodio bivši vikarni episkop volinjske eparhije Polikarp (Sikorski), koji je prekinuo svaku vezu sa majkom - Ruskom crkvom i kojeg je ona 28. marta 1942. godine lišila ne samo čina, već i monaštva.

U Minsku Nemci krajem avgusta organizuju Svebeloruski pravoslavni sabor, koji je doneo odluku o organizaciji Pravoslavne beloruske crkve na principima autokefalnosti i izradio njen ustav. Takođe je bilo odlučeno da se svim pravoslavnim pomesnim crkvama uputi apel za priznavanje autokefalnosti Beloruske crkve. Upravljanje crkvom povereno je Belorusu, arhiepiskopu mogiljevskom.

Staljin i Žukov na paradi 1945. godine

ZA Rusiju je predviđeno formiranje "Pravoslavne misije u oslobođenim oblastima". Na čelu ove nacističko-pravoslavne misije našao se episkop baltičkih zemalja Sergije (Voskresensk). Za vreme njegovog "stolovanja", dok nije ubijen, pod nerazjašnjenim okolnostima, 1944. godine, proradilo je više od 500 bogomolja. Jer, "Rusija, naročito seoska i seljačka Rusija, bez obzira na sve progone i represije protiv crkve, ostala je verujuća, pravoslavna zemlja".

"Tako je u januaru 1942. godine" - piše Vladimir Medinski - u bogojavljenskoj litiji učestvovalo 40 odsto preostalog stanovništva u Pskovu - 10.000 ljudi. Nemci su pokušali da kontrolišu taj probuđeni verski pokret, koristeći svu svoju luteransku metodičnost. Poštovanu ikonu Bogorodice Tihvinske čuvali su u oružarnici vojne komande i svaki dan su je, kao na posao, vozili u crkvu i nazad. Deljeni su leci s molitvom sledeće sadržine: "Adolfe Hitleru, ti, naš vođo, od imena tvoga neprijatelji drhte, neka dođe treće carstvo tvoje. I neka bude volja tvoja na zemlji." Krajem 1942. pojavili su se plakati na kojima vojnici Vermahta i vlasovci (saradnici nacista) zajedno slave Božić. Verovatno negde između 25. decembra i 7. januara.

OVAJ nacistički zanos pravoslavljem u pozadini je imao jasan stav da "zamažu" običnom narodu oči, kako bi što lakše ovladali evropskim delom sovjetske teritorije, jer verovanja i ubeđenja nacističkih vođa nimalo nisu bila hrišćanska. Oni su zapravo bili sumanuti sanjari "hiljadugodišnjeg Rajha". Rastrgnuti između sila okultizma i paganskih kultova. Mesta za hrišćanstvo kod njih nije bilo.

Hitler je javno govorio:

"U tome i jeste problem, što mi ispovedamo pogrešnu religiju. Zašto ne bismo prihvatili religiju Japanaca, koji žrtvu u slavu otadžbine smatraju najvišim dobrom? Pa i muhamedanska vera bi nam odgovarala kudikamo više od hrišćanstva, sa njegovom dronjavom tolerancijom. Poslednji veliki izazov naše epohe jeste rešavanje problema crkve. Tek tada nemačka nacija može biti potpuno mirna u pogledu svoje budućnosti... Valja pričekati da crkva bude potpuno uništena, poput organa koji je zahvaćen gangrenom. Stvari treba dovesti do toga da iza propovedaonica govore samo budale, a da ih slušaju samo starci. Najteži udarac progresu čovečanstva nanelo je hrišćanstvo. Boljševizam je vanbračno dete hrišćanstva. U korenu oba ova pokreta su Jevreji."

Da je Firerovo flertovanje sa pravoslavljem bilo samo u funkciji njegovog novog svetskog poretka, najbolje objašnjava on sam:

"Crkva - to je uvek ideja nacionalnog i državnog jedinstva. U našem najboljem interesu bilo bi da svako rusko selo ima svoju sopstvenu sektu, sa svojim sopstvenim predstavama o Bogu. Ako i kod njih tamo počnu da se pojavljuju kojekakvi magični ili satanistički kultovi, kao kod crnaca ili Indijanaca, onda to treba podržati na svaki način. Što je više momenata koji na delove cepaju SSSR, to bolje."

VLADIMIR Medinski se posebno bavi Alfredom Rozenbergom, glavnim rasnim nacističkim teoretičarom, koji je bio i rajhsministar Istočnih teritorija. Katolička crkva je anatemisala njegovu knjigu "Mit XX veka".

"Bez obzira na to što je bio militantni ateista, Rozenberg je podržavao pravoslavlje koje je doživljavao kao sredstvo kojim se može obezbediti poslušnost pokorenog slovenskog stanovništva. U sistemu DB čak je postojalo specijalno crkveno odeljenje. Direktivom Glavne uprave bezbednosti Rajha od 16. avgusta 1941. "O crkvenom pitanju u okupiranim oblastima Sovjetskog Saveza", postavljena su tri potpuno praktična i racionalna zadatka.

Patrijarh Sergije

Prvo: podrška religioznom pokretu kao neprijateljskom prema boljševizmu. Drugo: cepanje pravoslavlja na manje pokrete. Treće: korišćenje crkve kao pomagača nemačke administracije na okupiranim teritorijama."

Poruka koja je bila urezana na vojničkim kopčama "Bog je uz nas" (Gott mit uns) ne otkriva o kom bogu se radi. Očito je da otvaranje crkava na okupiranoj teritoriji nije bilo ni zbog Boga ni zbog vernika. Bila je to privremena mera da se rat lakše dobije.

Počev od Adolfa Hitlera, preko Rudolfa Hesa, do šefa esesovaca Himlera, svi su verovali u magiju i astrološka proricanja. Sledeći astrološka uputstva poveli su rat. Hitleru su prorokovali, kako pišu Luj Pauels i Žak Beržije u svetskom betseleru "Jutro čarobnjaka", da će zima 1941/1942. biti blaga. Ali, došao je decembar prve ratne godine. Temperatura je pala na četrdeseti podelak ispod nule! I vojska Vermahta je stala. Hitlerov "besmrtni oklopni korpus" koji je za 18 dana pregazio Poljsku, pretrpeo je poraz.

NA DAN svih svetih, 22. juna, kada je nemačka armada krenula put Moskve, poglavar Ruske pravoslavne crkve mitropolit Sergije (Stragorodski), odmah se obratio narodu: "Naša pravoslavna crkva je uvek delila sudbinu naroda. Zajedno s njim ona je prolazila kroz iskušenja i tešila se njegovim uspesima. Ni sada ona neće ostaviti svoj narod." Nije čekao poziv boljševika koji su ga hapsili, slali u logore, deportovali. Poručio je: "Pravoslavno sveštenstvo je uz svoju državu."

PROČITAJTE JOŠ: Poziv “za napad” pred pravoslavnom crkvom u Zagrebu

Crkvene opštine su počele da prikupljaju novac za Fond odbrane, za izgradnju aviona, tenkova, brodova, za izdržavanje ranjenih i dece siročadi, toplu garderobu za borce, a do kraja rata sakupljeno je 300 miliona rubalja. Neuporedivo važnija bila je duhovna podrška...

Promenio se i Staljin, obraćao se narodu sa "Braćo i sestre!" Jedinice su dobijale imena po svetim vitezovima Dimitriju Donskom i Aleksandru Nevskom. Otvoreno je 14.000 hramova, 85 manastira, osam bogoslovija i dve duhovne akademije. Služene su molitve po mnogim svetinjama. Arhijereji, zatočenici gulaga, počeli su da se vraćaju u svoje eparhije.

Nacističkim ideolozima je proces reformisanja Ruske crkve definitivno izmicao kontroli. Počeli su polako da guraju u drugi plan njihovu igru sa pravoslavljem. Povlačeći se pred naletom Crvene armije, pripadnici Vermahta pljačkali su hramove koje su oni otvarali, grabeći crkvene dragocenosti i stare ikone. Na severozapadu Sovjetskog Saveza, gde su Nemci još kontrolisali teritoriju, u crkvama nisu više dozvoljavali vernicima slobodan pristup. Izdali su naređenje: "U crkvu je dozvoljeno ići samo uz propusnice, koje se izdaju samo nekolicini ljudi."

Četvrtog septembra 1943. godine Staljin je primio mitropolita Sergija. Četiri dana kasnije, na Arhijerejskom saboru u Moskvi, postao je patrijarh moskovski i cele Rusije. Tako je nacistički "rat istrebljenja" (Vernichtungskrieg) ostvario gotovo nemoguću misiju - pomirio je boljševičku državu sa Ruskom crkvom. Patrijarh nije dočekao kraj rata. Umro je 15. maja 1944. Sahranjen je u Nikoljskom oltaru Bogojavljenske crkve.

Njegove reči izrečene još prvog dana rata bile su proročke: "Gospod će nam podariti pobedu", piše Vladimir Medinski, i zaključuje: "Nemci nisu bili u stanju da procene i sagledaju snagu patriotizma koji je utkan u Rusku pravoslavnu crkvu."

SVEŠTENICI OSVAJAJU KALINjINGRAD

NEPOBEDIVA nacistička vojska bila je prinuđena da se povlači. Bitke su gubljene, rat se bližio kraju. Kada su jedinice Crvene armije oslobađale Kalinjingrad, koji se danas nalazi na krajnjem zapadu Ruske Federacije, Nemci su bili dobro utvrđeni i nisu se povlačili. U jurišima je ginulo mnogo crvenoarmejaca. U jednom momentu desila se mistična scena. Pojavili su se pravoslavni sveštenici, u svečanim odeždama i kandilima, da služe moleban za pobedu, međutim, krenuli su pravo ka nemačkim rovovima. Nastao je tajac. Oružje je zaćutalo. Neprijatelj nije ispalio ni metak! I Kalinjingrad je oslobođen.

MITROPOLITOV TENKOVSKI BATALjON

MITROPOLIT Sergije je 30. decembra 1942. godine pozvao vernike da daju prilog za formiranje tenkovskog bataljona koji bi nosio ime čuvenog ruskog svetog viteza, heroja Dmitrija Donskog:

Crkveni bataljon "Dmitar Donski"

"Neka naš crkveni bataljon nosi sa sobom blagoslov Pravoslavne crkve i neprekidne molitve za pobedu ruskog oružja. Svima nama će biti ugodna svest o tome da nismo stajali po strani, nego da je svako u skladu sa svojim mogućnostima i svojom snagom dao doprinos svetom poslu spasenja domovine."