Dr Valerij Arkadijevič Aleksejev: Raskol u pravoslavlju, situacija se usložnjava

Ako se proces crkvenog raskola u svetskom pravoslavlju i dalje bude odigravao u zadatom modelu, da li bismo u jednom trenutku mogli da se suočimo sa, na liniji Fanar–Rim, stvorenom Velikom unijom?

Konstantinopoljska patrijaršija je sebi postavila nemali zadatak – po svaku cenu potčiniti, po strukturi slovenske, Rusku i Srpsku pravoslavnu crkvu koje uživaju ogroman autoritet u celom pravoslavnom svetu. Kako bi uspeo u svom naumu, Fanar sprovodi niz aktivnosti, raspiruje raskole koji bi u krajnjem rezultatu trebalo da oslabe snagu ovih crkava. Konstantinopoljski patrijarhat je, podsetimo, podelio crkvenu jurisdikciju Moskovske patrijaršije u Ukrajini. Darujući lažnu autokefalnost raskolnicima, on je novostvorene strukture potčinio sebi. Ne radi li Fanar podlo i lukavo i o pitanju SPC cinično preteći mogućim priznavanjem crkvenih raskolnika u Makedoniji, Crnoj Gori, pa čak i Vojvodini u kojoj teku tajni pregovori i obećanja stvaranja surogatne „autokefalije“ lokalnim separatistima, kaže u razgovoru za „Pečat“ predsednik Međunarodnog društvenog Fonda jedinstva pravoslavnih naroda (MFJPN) profesor dr Valerij Arkadijevič Aleksejev.

*Gde je u ovom trenutku svetsko pravoslavlje?

Svetsko pravoslavlje u ovom trenutku preživljava duboki crkveni raskol koji, nažalost, pokazuje tendenciju širenja. Moskovska patrijaršija je bila prinuđena da prekine evharistijsko opštenje s Konstantinopoljskim patrijarhatom zbog nekanonskih dejstava vaseljenskog patrijarha Vartolomeja koji je priznao ukrajinske crkvene raskolnike i u jednostranom poretku, tako što je upao na kanonsku teritoriju opštepriznate crkvene jurisdikcije Ruske pravoslavne crkve u Ukrajini, darivao im autokefalnost. Na taj način patrijarh Vartolomej je inicirao crkveni raskol.

*Čime su motivisani postupci carigradskog prvojerarha – da osnaži oronuli istorijski autoritet prve „po časti“ pravoslavne katedre, ili su razlozi dublji a posledice dalekosežnije?

Postoji nekoliko razloga. Istorijska Konstantinopoljska patrijaršija, sama po sebi, kao autokefalna pomesna pravoslavna crkva, danas nije velika. U Turskoj, gde se nalazi jurisdikcija Konstantinopoljske patrijaršije, ona ima tek između tri i pet hiljada verujućih. Nekada, u vreme Vizantijske imperije, ova patrijaršija je bila izuzetno moćna. Međutim, s padom Vizantije u 15. veku, stvari su se promenile. Sada je tamo malo snaga, ali isuviše mnogo ambicija. Trenutno prisustvujemo situaciji da grčka patrijaršija, koja od vremena Vizantije ima samo istorijsko prvenstvo časti, pretenduje na glavnu ulogu u celokupnom svetskom pravoslavlju. Prema pravoslavnim kanonima, svih 15 autokefalnih pravoslavnih crkava, koliko ih ima u svetu, uživaju jednaka prava, one samostalno deluju i niko sa strane ne bi smeo da se meša u njihov unutrašnji život. Međutim, u Konstantinopoljskoj patrijaršiji, koja sprovodi isključivo grčke crkvene interese po celom svetu, postoji uverenje da Konstantinopoljski patrijarhat, uz moćnu podršku Vašingtona i Atine, ima nekakvo pravo da se meša u unutrašnji život svake autokefalne pravoslavne crkve i rešava njihove probleme u skladu sa grčkim interesima, koji se opet usaglašavaju s interesima elita na vlasti u Atini i Vašingtonu.

PROČITAJTE JOŠ - Raskolnici iz Ukrajine hoće još više da se dodvore Zapadu: Nameravaju da Božić slave kao katolici

*Kako objašnjavate činjenicu da napribavljanju simpatija i priznanja nekanonskom tomosu autokefalnosti tzv. PCU Fanar radi uz neskriveno političko pokroviteljstvo SAD?

Pod jakim političkim pritiskom Atine, Brisela i Vašingtona, koji podržavaju Vartolomeja, da priznaju ukrajinske raskolnike primorani su aleksandrijski pravoslavni patrijarh Teodor i atinski arhiepiskop Jeronim II. Nastojanja grčkih i američkih vlasti da zadobiju priznanje ukrajinskih raskolnika i od strane ostalih pravoslavnih crkvi imaju za cilj slabljenje Rusije. Situacija u pravoslavnom svetu se sve više usložnjava. Danas najveće autokefalne pravoslavne crkve u svetu Ruska, Srpska i Rumunska, koje po svom episkopskom sastavu nisu grčke, sprovode samostalnu crkvenu liniju. To izaziva nesagledivu zlobu i ljubomoru u Fanaru – istambulskoj četvrti u Turskoj, gde se nalazi rezidencija glave Konstantinopoljske patrijaršije.
Naravno, iza provokativnih manipulacija Fanara naziru se interesi globalnih političkih igrača kojima je važno da maksimalno oslabe Moskvu i Beograd, a, nemojmo zaboraviti, Konstantinopoljski patrijarhat uvek verno služi onim mondijalističkim snagama čije je primar

*Da li se darivanje autokefalija, kršenje kanona i mešanje u apelacionu distancu u sporovima između klirika na kanonskoj teritoriji druge pomesne pravoslavne crkve završava sa tzv. PCU ili tek počinje?

Priznanje raskolničke crkve u Ukrajini u svojstvu „autokefalne“ (takozvane PCU), od strane Konstantinopoljske patrijaršije, po svemu sudeći predstavlja samo početak velike svetske agresivne kampanje Fanara. Smatram da je njen konačni cilj potpuno potčinjavanje svih pomesnih pravoslavnih crkava Konstantinopolju. Prvi pokušaj patrijarha Vartolomeja da zauzme apsolutnu vlast u celom pravoslavnom svetu i predstavi sebe u svojstvu jedine glave cele vaseljenske pravoslavne crkve bio je očigledan prilikom sazivanja na grčkom ostrvu Kritu 2016. Svepravoslavnog sabora pod njegovim pokroviteljstvom. Kao što je poznato, tada su prvojerarsi Antiohijske, Bugarske, Gruzijske i Ruske pravoslavne crkve odbili poziv da dođu na ostrvo Krit i prisustvuju crkvenom saboru sa dnevnim redom koji je patrijarh Vartolomej samovoljno promenio u poslednjem trenutku bez usaglašavanja sa glavama drugih pomesnih crkava. To znači da više od 70 procenata pravoslavnih vernika celog sveta nije imalo svog zastupnika na saboru i ta činjenica, naravno, govori o njegovom potpunom neuspehu.
Ne samo da glave pomenutih pravoslavnih crkvi nisu stigle na Krit nego i drugi prvojerarsi su tada shvatili pokvarenu zamisao patrijarha Vartolomeja da samovoljno postane glava svih pravoslavnih na svetu. Zbog toga ideja Kritskog sabora danas visi u vazduhu jer on nije dao realnu vlast glavi Fanara. Tada se patrijarh odlučio na drugi pravac delovanja stvarajući raskol u vaseljenskom pravoslavlju, počevši od Ukrajine, što sada dobija na značaju.

*Naziru li se putevi prevazilaženja ove situacije?

Danas su potrebni veliki napori i ogromna odvažnost da bi se zaustavio raskol. Prošle godine, nastupajući u Moskvi na svečanoj ceremoniji uručenja nagrade našeg fonda, Svjatejšij patrijarh srpski Irinej je pokazao veliku odvažnost, izjavivši, da ceo svet čuje, kako je neprihvatljivo priznavanje ukrajinskih raskolnika, i osudivši pogubna dejstva patrijarha Vartolomeja.
Ove godine, ponovo s govornice MFJPN u Moskvi, čuo se danas za ceo pravoslavni svet važan poziv Blaženog patrijarha jerusalimskog Teofila III da se okupe predstavnici svih pravoslavnih crkava na njegovoj kanonskoj teritoriji – u Amanu, prestonici Jordana, kako bi se preovladao crkveni raskol. Ta inicijativa koju je pokrenuo patrijarh Teofil III na ceremoniji na kojoj mu je uručena nagrada MFJPN već je dobila pozitivan odgovor od strane Svjatejšeg patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila, Svjatejšeg patrijarha srpskog Irineja, Blaženog mitropolita sve Amerike i Kanade Tihona, mnogih arhijereja i klirika drugih autokefalnih pravoslavnih crkava. Želim da verujem da će se taj sabor održati.

*Da li bi, ukoliko se ovo pitanje ne reši na svepravoslavnom sabranju, ukrajinski presedan mogao postati model s obzirom na to da se za njegovo opravdanje najčešće spominje princip „svakoj državi – njena pomesna crkva“?

Iz istorije je poznato da su svi veliki crkveni raskoli bili izazvani uglavnom političkim razlozima, iako ogrtani u religiozne odežde. Ni sadašnji crkveni raskol u Ukrajini ne predstavlja izuzetak. On dalje preti da se prelije na Balkan, Pribaltik, Kavkaz i druge regione u svetu. Crkveni raskol u Ukrajini izazvan je isključivo iz političkih razloga, što nije tajna, jer je patrijarh Vartolomej čak i tomos za raskolničku tzv. „crkvu“ uručio upravo predsedniku Petru Porošenku, a ne nekom drugom. Upravo je političar Porošenko tražio autokefalnost od Fanara, a za njim su išli raskolnici.

PROČITAJTE JOŠ - Protojer Andrej Tkačov: Rusija ima Hrista

Iza pokušaja stvaranja crkvenih raskola na Balkanu takođe stoje političke snage koje želeći raskid s Beogradom zapravo žele da nezakonitim sredstvima pridobiju lokalne raskolnike u Crnoj Gori, Makedoniji i dalje. Status autokefalnih crkava, naravno, stigao bi upravo od patrijarha Vartolomeja. A on se potpuno zaglavio u političke intrige koje prete da pogube i samog jerarha, i njemu bliske ljude.
Istorija se neumoljivo kreće napred, vremenom će se sve postaviti na svoje mesto, u konačnom rezultatu će pobediti pravda i istina i teško onima koji im stoje na putu, jer je istina u rukama Božjim.

*Na šta ukazuje činjenica da je Carigrad u sedištu češkog manastira osnovao svoju organizaciju koja se sastoji od jednog čoveka, i to u zemlji u kojoj je registrovan tek jedan odsto pravoslavnih vernika? Da li je ovde sporedna igra brojeva (vernika) ili objašnjenje treba tražiti u količini moći (broju pomesnih crkava)?

Fakt koji se tiče češkog incidenta direktno potvrđuje da se radi o isključivo zemnoj vlasti. Konstantinopolj tvrdoglavo promoviše svoje interese svuda gde to može. U Češkoj, u srcu Evrope, sada su u toku složeni procesi koji se tiču položaja u celoj autokefalnoj Pravoslavnoj crkvi čeških zemalja i Slovačke. Fanar koristi priliku da još više oslabi pomesnu pravoslavnu punoću kako bi ovde nametnuo svoju jurisdikciju (čak i na takav nekanonski način!), koristeći se lojalnošću, pa čak i podrškom lokalnih sekularnih liberalno-demokratskih snaga. Razume se, to čini sa ciljem daljeg širenja svoje ekspanzije u tom delu Evrope.

*Kakva je uloga Vatikana u najnovijim previranjima na svepravoslavnom planu?

Direktnih veza nema, ali iza kulisa događaja u Ukrajini lebdi senka Vatikana. Rim je jedan od glavnih korisnika ukrajinskog raskola i o tome bez ustezanja govore ukrajinski unijati – verne sluge Vatikana i glavna sila takozvane „majdanske revolucije“ u Kijevu 2014. godine. Podelivši pravoslavlje u Ukrajini, unijati žele da ga potčine sebi i učine ga lakim plenom Vatikana. Svoju nesebičnu pomoć Rimu pruža Vartolomej jer zajedno s papom kuje planove stvaranja „velike unije“ o čemu govore bez ustezanja.

*Da li posle svih dešavanja u Češkoj, Bugarskoj, Gruzijskoj, pa najnovije i u Kiparskoj pravoslavnoj crkvi možemo zaključiti da prestrojavanje za Moskvu i protiv Carigrada, i obrnuto, više nije pitanje ni stava pomesnih crkava već zagovornika jedne i druge struje unutar svake pojedinačne pomesne pravoslavne crkve?

Nažalost, ako se proces crkvenog raskola u svetskom pravoslavlju bude i dalje odigravao u zadatom modelu, onda je veoma verovatan scenario deobe svetskog pravoslavlja na otprilike dva dela – slovensku i grčku komponentu s približavanjem nekih drugih pomesnih crkvi svakoj od tih grupacija. Naravno, to je krajnje nepoželjan tok događaja.

*Da li je vaseljenski patrijarh uspeo u svom naumu da obezbedi svojevrsno priznanje Svete Gore da je tomos o autokefalnosti tzv. PCU kanonski valjan?

Mislim da nije. Postoje neki manastiri na Svetoj Gori, čak ne ni manastiri u celini nego samo njihovi pojedini monasi ili igumani, koji priznaju kao zakonito raskolničko delovanje patrijarha Vartolomeja u Ukrajini. Međutim, takvih sada nema mnogo. Sveta Gora je zamrla u zabrinutom očekivanju daljih koraka Fanara, na Svetoj Gori je veliko nespokojstvo, mnogi svetogorski monasi osuđuju Vartolomeja.

*Da li uočavate vezu između nedavne posete delegacije iz Fanara SPC s pokušajem promena u organizaciji eparhija Srpske crkve na američkom kontinentu?

Formiranje sopstvene strukture SPC kako u samoj Srbiji, tako i u drugim zemljama gde postoji srpska crkvena pravoslavna jurisdikcija i srpska nacionalna dijaspora – predstavlja suvereno pravo same SPC, njenog sinoda i prvojerarha. Bilo kakav uticaj sa strane ne sme da ometa bogospasavanu misiju svete SPC. Uveren sam da u sveštenonačaliju SPC postoji dovoljno mudrosti i odvažnosti da deluju samostalno i na dobro svih njenih čeda i u otadžbini, i kod onih koji se nalaze u rasejanju, noseći svoju spasonosnu misiju u ovom složenom savremenom svetu.

Prevod: Ranko Gojković