Dogodine u Prizrenu je poruka da svoje ne damo

Jerusalim u prevodu na srpski jezik znači Prizren. To ne znaju, kaže nam pesnik Matija Bećković, oni koji kritikuju i stide se pozdrava "dogodine u Prizrenu".

Poklič nastao po ugledu na jevrejski "dogodine u Jerusalimu" zaživeo je među Srbima i predstavlja nadu da će se Srbi jednog dana vratiti u carski Prizren, odnosno na Kosovo i Metohiju. Pozdrav je, pojašnjavaju njegovi poklonici, i upozorenje da se Srbija ne sme odreći svoje zemlje.

Ali, ovaj poklič izaziva i niz negativnih reakcija. Zašto? I zbog čega se Srbi kada izražavaju svoja nacionalna osećanja proglašavaju nacionalistima i šovinistima?

Istoričari, analitičari i pesnici kažu da je reč o želji da se dodvorimo drugima, o nepoznavanju sveta, ali i sopstvene, nacionalne istorije i kulture.

- Uz ove boljke najčešće idu skučenost vidika i duhovni provincijalizam - kaže, za "Novosti", istiričar Miloš Ković. - Ono što je prihvatljivo i prirodno u Izraelu, SAD ili Britaniji, ovde se proglašava šovinizmom. Taman smo se oslobodili titoističke hipoteke "velikosrpske hegemonije", a suočili smo se sa antisrpskom histerijom u zapadnim, globalnim medijima i potonjim izmišljenim etničkim čišćenjima.

PROČITAJTE I:"DOGODINE U PRIZRENU" SE ORILA U MANASTIRU: Beogradski sindikat u Gračanici, arhimandrit Ilarion ih pratio na gitari (VIDEO)

Jevrejski narod se dve hiljade godina pozdravljao sa "dogodine u Jerusalimu". I dočekali su da se vrate u svoju zemlju, a da im niko nije prigovarao zbog tog pozdrava.

Ković kaže da pozdrav "dogodine u Prizrenu" danas ima skromnije namere nego jevrejsko "dogodine u Jerusalimu". I pojašnjava:

- Jevreji su, rasejani po svetu, sanjali svoju svetu zemlju. Kosovo i Metohija se, prema nacionalnom i međunarodnom pravu, nalazi u sastavu naše države. U ovom trenutku tamo su okupatori, ali vremena se menjaju. Srbi su se tokom svoje istorije, na mnogo načina, kao i drugi hrišćanski narodi, ugledali na starozavetnu istoriju Jevreja. Posebno je važno zavetno shvatanje sopstvene istorijske sudbine. Slično Jevrejima, posle propasti i seoba, Srbi su, posle tri i po veka, dočekali obnovu svoje države, a posle četiri i po veka vratili su se u svoju svetu zemlju, na Kosovo i Metohiju.

Bogorodica Ljeviška, podignuta u vreme kralja Milutina, naša je Sikstinska kapela

Po mišljenju profesora istorije, akademika Ljubodraga Dimića, ozbiljni narodi žive od tradicije i nikada je se ne odriču. To važi, kaže, i za teritorije.

- Izraelci upotrebljavaju taj slogan "dogodine u Jerusalimu". Mađari se ne odriču sna o odbacivanju Trijanonskog ugovora i teritorija koje su tim ugovorom izgubili. Hrvati ne odustaju od koncepta "velike Hrvatske". Albanci su ubeđeni da će ostvariri koncept "velike Albanije" (Albanije četiri vilajeta - skadarskog, bitoljskog, janjinskog i kosovskog). Nedavno smo imali izjavu visokorangiranog predstavnika italijanske i evropske administracije koji se ne odriče sna o Jadranu kao italijanskom jezeru i Dalmaciji kao italijanskoj provinciji. Cela Evropa je satkana i utemeljena na nacionalizmu takvog tipa - nabraja Dimić.

Konak u Svetim Arhangelima, zadužbini cara Dušana

A kako smo došli u situaciju da se Prizren, najznačajniji srpski srednjovekovni grad, prestonica careva Dušana i Uroša, sedište nekih od najznačajnijih srpskih duhovnih spomenika, danas negde tretira kao grad u drugoj državi?

Dimić objašnjava:

- Srbi su kao "narod bez granica" u raspadu jugoslovenske države bili najveći gubitnici. Satanizovani, izolovani, isključeni iz međunarodnih organizacija, lišeni saveznika, označeni remetilačkim faktorom u Evropi, Srbi nisu bili u prilici da svojim dojučerašnjim sudržavljanima i Evropi saopšte svoje nacionalne interese. Tako se i Prizren, stari srednjovekovni carski grad, našao u okvirima "države" Kosovo, a srpskom narodu je ostalo da kao Jermeni sanjaju o Araratu, ili kao Jevreji o Jerusalimu.

Pesnik Živojin Rakočević, koji živi u Gračanici - jednom od srpskih geta na Kosovu, kaže:

- Ako ste protiv pokliča "dogodine u Prizrenu", to znači da iz vas progovara ideologija, da ste uplašeni od "mračnog srpskog srednjeg veka", da ste raskinuli sa prošlošću i da brinete da se drugi ne uvrede.

PROČITAJTE I:ZAŠTO JE MNOGE ZABOLELA PESMA "DOGODINE U PRIZRENU": Ona je upozorenje da ne zalutamo

U osnovi, navodi on, radi se o neznanju i nesposobnosti vrednovanja našeg sadašnjeg nasleđa u Prizrenu, preziru prema epskom i simboličnom mestu koje Prizren zauzima u našoj svesti i kulturi, i na kraju grubom ignorisanju činjenice da sada i ovog trenutka u tom Prizrenu neko živi i za vas, vašu i svetsku kulturu čuva Bogorodicu Ljevišku, koja je naša Sikstinska kapela.

Rakočević se prisetio martovskog pogroma iz 2004. godine i jednog događaja posle njega:

- Kada je u Prizrenu, posle potpunog uništenja u pogromu 17. marta 2004, iguman Mihailo (Tošić) obnavio veliki konak u Svetim Arhangelima, nazvao ga je Dušanov narodni konak. Šaljući na brzinu poruku, neko je napisao skraćenicu: "U Prizrenu možeš spavati u DNK (Dušanovom narodnom konaku)".

- Prizren je naš DNK - zaključuje Rakočević.

Saborna Crkva svetog Đorđa u Prizrenu

PESMA "BEOGRADSKOG SINDIKATA" UKLONjENA

Grupa "Beogradski sindikat" prošle jeseni je objavila pesmu "Dogodine u Prizrenu", posvećenu svim nevinim žrtvama na Kosmetu. Pesma je u kratkom roku stekla ogromnu popularnost, imala je za samo 24 časa više od 360.000 pregleda na "Jutjubu". Ali ubrzo im je stigla poruka od "Jutjuba" da je spot za "Dogodine u Prizrenu" uznemirujućeg sadržaja.

- Momentalno smo uklonjeni sa trendinga, gde smo bili na poziciji broj 1 - rekao je tada Feđa Dimović, jedan od članova BS.

A nedavno je u jednoj emisiji na RTS, tokom ankete sa građanima, skrolovan napis "Kosovo je Srbija" koji je jedan od anketiranih građana imao na majici.

Unutrašnjost Bogorodice ljeviške / Foto I. Marinković

SPASTI BOGORODICU LjEVIŠKU

MILOŠ Ković ističe da je Prizren i danas prepun naših svetinja:

- Tamo su naša deca, đaci Bogoslovije Sv. Kirila i Metodija. Iskoristiću ovu priliku da upozorim da je Bogorodica Ljeviška, iako na listi Uneska, još ograđena žicom, njene freske su potamnele od paljenja iz 2004. i u njoj nema svetla. Krajnje je vreme da se, za početak, najhitnije spase ovaj toliko dragoceni dragulj srpske kulture od propadanja.