VIŠI sud u Beogradu odbio je zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića, premijera Srbije tokom Drugog svetskog rata - saznaju "Novosti". Rešenje je napisano na stotinak strana, na kojima sud obrazlaže da je uvidom u sve priložene dokaze i nakon saslušanja svedoka zaključio da se nisu stekli pravni uslovi da bude rehabilitovan.

PROČITAJTE JOŠ - REHABILITACIJA NEDIĆA: Sudija jedva smirila strasti

To znači da sud nije ukinuo Uredbu FNRJ iz 1949. godine, kojom je kolaboracionistički premijer proglašen za ratnog zločinca, i na osnovu koje su mu oduzeta građanska prava i imovina. Na ovu odluku Višeg suda predlagači sada imaju pravo žalbe Apelacionom sudu u Beogradu.

PROČITAJTE JOŠ - Nedić bio ratni zarobljenik

Postupak rehabilitacije aktivno je trajao pune tri godine, tokom kojih je održano 12 ročišta. Prvo je održano 7. decembra 2015, i to je bio pokušaj vraćanja građanskih prava ratnom premijeru iz trećeg pokušaja. Naime, prethodna dva zahteva Srpske liberalne stranke, pa posle Srpskog liberalnog saveta i Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, sud je odbacio iz formalno-pravnih razloga, ali su te odluke ukinute u žalbenom postupku.

ISTORIČARI GA "OSUDILI" OD četvoro istoričara koji su davali iskaze pred sudom, dvojica njih javno su iznela stav o Nedićevoj krivici. Prof. dr Milan Ristović tvrdio je da je on govorima podsticao zločine i antisemitizam, a njegov aparat učestvovao je u hapšenju Jevreja i antifašista, i streljanjima. Dr Aleksandar Stojanović optužio ga je za izdaju, jer je, suprotno ustavu, negirao pravni subjektivitet Kraljevine Jugoslavije.

Od 2015. saslušano je ukupno šest svedoka, među kojima su bili i, sada već pokojni, Žarko Vidović, čuveni istoričar i filozof, bivši skojevac i zatočenik Jasenovca i Starog sajmišta, kao i monahinja Jevrosima iz manastira Trojeručica, svetovno ime Bosiljka Kujundžić, majka bivšeg ministra kulture Bratisalava Petkovića. Sudu je dostavljeno na hiljade strana dokumenata, od kojih je najviše pristiglo iz Arhiva Srbije.

Zahtev da se "srpska majka", kako su zvali Nedića, rehabilituje podneli su Srpski liberalni savet, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima i porodica Nedić. Nedić je bio na čelu Vlade nacionalnog spasa od avgusta 1941. do oktobra 1944. Predlagači rehabilitacije tokom celog postupka pokušavali su da dokažu da za to vreme nije bio odgovoran ni za Holokaust u zemlji, ni za osnivanje logora, kao ni za masovna streljanja. Tvrdili su i da nije prekršio međunarodne konvencije koje su regulisale ponašanje premijera u jednoj okupiranoj zemlji. Kako je tvrdio advokat Zoran Živanović, Vlada koju je vodio formirana je i radila u skladu sa tadašnjim pravnim normama, jer međunarodno pravo kaže da kada neka država kapitulira, nema dalje borbe.

Predlagači su navodili i da je spasao 350.000 Srba iz NDH, 50.000 Slovenaca, plus Srbe koji su bežali od Italijana, Albanaca s Kosova, Bugara i Mađara. Izneli su i dokaze da je pomogao mnogim uhapšenim skojevcima, iako je bio u ratu sa komunistima, smatrajući ih odgovornim za masovne nemačke odmazde nad civilima u Srbiji. Među njima je i reditelj Puriša Đorđević. Da bi ih spasao sigurne smrti, osnovao je Zavod za prevaspitavanje srpske omladine u Smederevskoj Palanci.

Tokom suđenja bilo je više protesta

Nedićeva vlada raspuštena je 4. oktobra 1944, a on je dva dana kasnije, sa većinom ministara, prebačen iz Beograda u Beč, a zatim u Kicbil. Britanci su ga predali jugoslovenskim snagama 1. januara 1946. Prema zvaničnoj verziji, ubio se skokom kroz prozor zatvora Ozne u Zmaj Jovinoj 21. Nedić nikada nije formalno optužen, ni osuđen.