Radoš LJušić: Vučeliću, moj nacionalizam nije lažan

Moj intervju objavljen u Vašem listu izazvao je razne komentare i u zemlji i u inostrannstvu. Trebalo bi imati na umu da je intervju proistekao iz izlaganja na promociji moje knjige Princip Gavrilo (1895-1918). Ogled o nacionalnom heroju i može se valjano shvatiti samo ako se uzme u obzir i njen sadržaj. Jedan od mojih kritičara, Milorad Vučelić (Vuče, ne tupi ti si vuk, “Pečat”, 19. decembar 2015) po svemu sudeći knjigu nije pročitao.

Intervju je dat i zato da bi izazvao polemiku, stoga je on, kako mi je kazala jedna moja koleginica, brutalno realan. Knjigu o Gavrilu Principu završio sam rečenicom: Stogodišnjica je prilika za pouke, a ne za prazne manifestacije. Ni u knjizi, ni u intervjuu, pa ni u ovom tekstu, ne tvrdim da sam u pravu, već srpskoj čitalačkoj javnosti nudim otvoreno svoje poglede na te događaje.

VIDOVDAN

Milorad Vučelić, iskusan novinar i vešt polemičar, preneo je priču Zahara Prilepina, čiji je naslov preuzeo za svoju kritiku. A mogao je da tekst započne i pričom Dragomira Antonića Oj Vido, oj Vidovdane iz svog “Pečata” (29. jun 2012), u kojem je citiran stih iz stare mudre srpske narodne pesme koja se izgovara pri izlasku sunca, s pogledom usmerenim k njemu: Oj Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ! Dodajem i komentar ovog redovnog saradnika “Pečata”: Šta nam on kazuje? Govori nam da gledamo oko sebe za ovozemaljskog života i ne zatvaramo oči pred onim što vidimo... U protivnom šta će nam vid, ako želimo da budemo slepi kod očiju. Mali stih, a mnogo kazuje. Za razliku od Vučelića koji je prenebregao tekst iz svog nedeljnika, ovaj stih sam iskoristio i u knjizi o Principu, u završnom razmatranju, postavljajući sebi i svima nama pitanje: Da li bi Princip ubio Ferdinanda da je na Vidovdan 1914. godine, posmatrajući u Sarajevu izlazak sunca, izgovorio ovu mudru izreku o Vidu i Vidovdanu?

Osvrćem se samo na ozbiljnije primedbe Vučelića.

Ljušić jasno i glasno i bez osnova omalovažava Rusiju, ali joj zbog iskrene srpske ljubavi izražava lažnu ljubav.

Vučelić ne zna da sam u nekoliko svojih knjiga, ponajviše od svih srpskih povesnika, odao najveće moguće priznanje Rusiji, bez čije podrške nikada ne bi nastala novovekovna Srbija, niti bi se održala Crna Gora. Moja ljubav prema Rusiji nije lažna, to dobro znaju moje ruske kolege i prijatelji. Ovaj problem je suviše velik za jednu novinsku polemiku, zato ću, uz ostajanje pri izjavi u intervjuu, reći sledeće. U Moskvi sam čuo od jednog uglednog Rusa pogubnu rečenicu: Zbog vas Srba izgubili smo Carstvo! To ne samo da je konstatacija, već je gola činjenica. Teže od ovog je saznanje da je carska Nemačka podmetnula Rusima Lenjina i uvezla Rusku revoluciju, koja je razorila Rusko carstvo i separatnim Brest-Litovskim mirom Rusija je izašla iz rata. Potom su, i Rusija i Srbija, izgubile svoje državne identitete utopivši ih u SSSR i Jugoslaviju. Obe nove države bile su bez budućnosti, te su propale, a države koje su ih osnovale danas se nalaze u onom stanju u kom ih je zatekao Berlinski kongres, možda u ponečemu čak i gore. I za Srbe i za Ruse ovo je najstrašnija posledica Velikog rata!

Ponavljam svoj stav, ne odustajući od njega i ne ublažavajući ga, ne zarad povesnika revizionista, već zarad srpskog naroda, čija se čast i dostojanstvo mogu braniti samo istinom i ničim drugim.

1) Ideja o Vidovdanskom atentatu je mladobosanska.

2) Ta ideja je došla posredstvom Vojislava Tankosića do Dragutina Dimitrijevića Apisa i on je dao saglasnost za ubistvo prestolonaslednika.

3) Apis je bio načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba, zvanična vojna ličnost, i najvažniji crnorukac.

4) Vlada Kraljevine Srbije bila je obaveštena o nameri mladobosanaca da ubiju Ferdinanda i o učešću crnorukaca u atentatu.

5) Vlada je odmah reagovala i naredila da se atentatorima spreči prelazak granice, ali su njeno saznanje i naredba kasnili nekoliko dana. Mladobosanska beogradska trojka već je prešla vodu Drinu.

Sve navedene činjenice najvećim delom su poznate. Šta je, onda, moglo da naljuti Vučelića? Verujem, sledeće činjenice.

6) Vlada je sasvim sigurno, dok se za crnorukce to ne može reći, nastojala da zaustavi atentatore, čak da o tome, u blagoj formi, ali sasvim dovoljno, obavesti Beč.

7) I sami mladobosanci su se pokolebali oko izvršenja atentata, ali ne Princip i Čabrinović.

8) I Rade Malobabić i Danilo Ilić mogli su da spreče atentat. Pouzdano se zna, posebno za Ilića, da se kolebao do izlaska sunca na Vidovdan 1914. godine. Tada se konačno pridružio odmetnutom Principu.

9) Oružje za ubistvo prestolonaslednika Ferdinanda uneto je iz Srbije, a predali su ga mladobosanskim atentatorima crnorukci s odobrenjem Apisa.

Odgovornost Srbije ogleda se u sledećem: a) Oružje kojim su ubijeni Ferdinand i Sofija atentatori su dobili u Srbiji i dopremili ga do Sarajeva pomoću pouzdanih poverenika Narodne odbrane. b) Apis je načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba, a radio je samoinicijativno, bez znanja Vlade. c) Vlada Kraljevine Srbije nije učestvovala u organizovanju Vidovdanskog atentata (ako može da se izuzme Apis) i nije odgovorna. Ali jeste odgovorna zato što posredstvom obaveštajne i diplomatske službe nije preduzela sve moguće mere da do ubistva ne dođe. Vlada je morala to da uradi, ne zbog Austro-Ugarske i Nemačke, koje su priželjkivale rat, već zbog sebe, svoje države i svog naroda. O tome sam pisao više u knjizi, a ovde podvlačim neopreznost srpske vlade koja sprovodi izbore dok joj susedna i ratoborna Austro-Ugarska izvodi vojne manevre na granici. Razmislite Srbi malo o činu velikog srpskog državnika Nikole Pašića, koji je znao da su mladobosanci otišli da izvrše atentat na Ferdinanda, a da nije preduzeo dovoljno ozbiljno i dovoljno odlučno mere da ga spreči, a pošao je u izbornu agitaciju i stigao čak do Leskovca! Kakva neopreznost i neodgovornost koja se graniči sa slepilom. Kada se ovakav promašaj mogao desiti ovom iskusnom starcu i jednom od najvećih srpskih državnika, poznatom po odmerenosti i oklevanju, šta tek reći o neiskusnim mladobosanskim mladim atentatorima!