Jovan Radulović: Srbi u Hrvatskoj žive u getima!

ĆIRILICI nikada nije bilo lako u Hrvatskoj. Čak ni u ono vreme samoupravnog socijalizma. Možda, čak, ćirilice sada ima više nego tada. Bila je takva politika. Govorili su - nećemo da vas getoiziramo, šta će vam ćirilica. Ko je i u ono vreme štampao knjige na ćirilici u Zagrebu? Niko. Da li je bio neki časopis na ćirilici. Nije. Da li su bile neke emisije na televiziji. Nisu. Ćirilica će biti prisutna onoliko koliko je sami Srbi sačuvaju.

Pisac Jovan Radulović, autor čuvene „Golubnjače“, drame koja je obeležila njegovo književno stvaralaštvo, ali i celu jednu epohu, ističe, u intervjuu za „Novosti“, da je proces nestanka srpskog pisma u Hrvatskoj počeo davno.

- O tome sam i sam govorio. I bio žestoko napadan u hrvatskoj štampi - kaže Radulović.

Napadan je zbog mnogih stavova, jer se nikada nije libio da napiše i kaže šta misli. Ali, najžešći napad, pravi cunami, kako kaže, doživeo je 1982. kada je u pozorištu u Novom Sadu izvedena drama „Golubnjača“ koja se bavila hrvatskim zločinima nad Srbima.

Prozivan je i kada je krajem osamdesetih rekao da Srbi u Hrvatskoj žive gore nego Srbi na Kosovu.

Književnik, rođen u Polači kod Knina, gotovo celopkupno stvaralaštvo posvetio je životu Srba u Hrvatskoj.

Osim „Golubnjače“, napisao je roman „Braća po materi“, po kome je kasnije snimljen istoimeni film. Napisao je i zbirke pripovedaka „Ilinštak“, „Dalje od oltara“, „Idealan plac“... Romane „Od Ognjene do Blage Marije“, „Prošao život“. Gotovo sva dela nagrađivana su mu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, Andrićeve nagrade, nagrada „Isidora Sekulić“, „Bora Stanković“, „Branko Ćopić“, „Joakim Vujić“ „Petar Kočić“...

- Ne pripadam piscima koji jure aktuelne teme. Imam svoje teme i ne vodim računa o tome da li će to nekoga povrediti. Nagradam se nikada nisam bavio. Ali, nije loše da stignu - navodi Radulović.

U Hrvatskoj je, kaže, poslednji put bio pred „Oluju“:

- Posle „Oluje“, Srbi su u Ustavu svedeni na manjinu, nisu više narod. A, kada ste proglašeni za manjinu, onda bar znate koja su vaša istinska prava i kako treba da se ponašate.

* Ipak, Srbi tamo žive u velikoj napetosti, a njihova prava često su mrtvo slovo na papiru...

- Napetost u kojoj žive i ono na šta su svedeni nije nešto čime bismo se mogli pohvaliti. Ali, oni su se prilagodili tome, i tamo u svojoj zajednici žive i rade koliko mogu, ali sigurno da im nije lako. Stotine prepreka im je na putu da žive i da eventualno zaštite imovinu. Pročitao sam nedavno razgovor sa sveštenikom iz Zadra u kome kaže da kada umru neki stariji Srbi, njihova deca ne zovu srpske sveštenike. Sahranjuju ih po obredima katoličke crkve, njihovi potomci neće da strče u toj sredini, a verovatno smatraju i da treba prekinuti s onim što su oni bili. Ipak, dobro je da se u svemu tome lepo snašla naša Srpska pravoslavna crkva, posebno Dalmatinska eparhija i Eparhija zagrebačko-ljubljanska na čije čelo je sada došao vladika Porfirije, razuman i ugledan mitropolit. Crkva je ta koja uspešno radi na očuvanju ono preostalih Srba i njihovog nasleđa. Ulogu koju joj je istorija dodelila ispunjava časno i odgovorno.

* Da li je trud SPC dovoljan? Status Srba u Hrvatskoj je političko pitanje. Zar ne bi i Beograd, pa i Brisel trebalo aktivnije u to da se uključe?

- Crkva čini sve što može i uspeće onoliko koliko žele njeni vernici. Ja ponekad dobijem neki časopis iz Dalmatinske eparhije i u tim listovima vidim da se o praznicima okuplja dosta sveta. Znači, Srbi su prihvatili ulogu koja im je dodeljena. Ne izazivaju nikoga, ne strče, ne prkose, imaju veoma gorko iskustvo iz 90-ih godina, kada im je i iz Beograda svašta obećavano, a i kada su u Hrvatskoj jedva dočekali da Srbi pokažu svoj stav i zatraže svoja prava. Toga više nema. Ali, problema uvek ima. Neki ljudi u Saboru, poput Milorada Pupovca, bore se, uz sve muke. Tamo izlaze neki srpski časopisi, u Beogradu je bila lepo posećena izložba o Srbima i pravoslavlju u Dubrovniku, u Zagrebu postoji i ponešto objavi SKD „Prosvjeta“. I to je to... Ne treba očekivati da će se drastično popraviti položaj Srba tamo. Oni su tamo getoizirani. I tu nema zbora. Žive u tim svojim getima, skupljaju se oko crkava, poštuju običaje... Verovatno će se proces otuđivanja nastaviti, ali se neće tako brzo završiti.

* Istorija srpsko-hrvatskih odnosa duga je i bremenita problemima. Njome ste se bavili i u „Golubnjači“.

- Pravi cunami je izazvala ta drama, a knjiga nije. Za knjigu sam čak i nagrađen, o njoj su pisani afirmativni tekstovi. Ja „Golubnjaču“ nisam pisao da bih nekome gurao prst u oko. I danas se u „Golubnjači“ nijedna reč ne mora promeniti, a može se igrati u nekom hrvatskom pozorištu. Ja sam, pre dve godine, a povodom 30 godina od premijere, u jednom intervjuu rekao da u Hrvatskoj ima mlad, provokativan reditelj Oliver Frljić, koji bi mogao da režira „Golubnjaču“ u Zagrebu. Ali, oni se nisu obazirali na moje reči. Kada je „Golubnjača“ učestvovala na festivalu u Sloveniji, žiri koji je bio sastavljen od pozorišnih delatnika iz cele tadašnje Jugoslavije, jednoglano je proglasio ovu predstavu za najbolju.

* Drama je u mnogim krajevima bivše SFRJ nagrađivana i hvaljena, samo je u Novom Sadu imala tako negativan odjek.

- To je bila stvar politike. „Golubnjača“ se jeste bavila provokativnom temom, a neki političari iz Novog Sada videli su priliku da preko te teme optuže Beograd za izazivanje nacionalizma. Čovek koji je vukao konce, a on ostajao u senci, bio je čuveni autonomaš Dušan Popović. Pre nekoliko godina objavio je romansirane uspomene, u tri knjige na oko tri hiljade stranica. Ja sam u tim knjigama tražio da vidim šta je napisao o „Golubnjači“, jer je to u ono vreme bio veoma važan događaj u kome je i on učestvovao. Nisam našao ni jedne jedine reči. Što znači da se verovatno i on sam toga stideo, ako takvi ljudi uopšte imaju stida.

* Osim što se Novi Sad preko vaše drame obračunavao sa Beogradom, da li je problem bio i u temi kojom ste se bavili? Jer, to je, ipak, vreme u kome se nije smelo govoriti o zločinima nad Srbima u Drugom svetskom ratu...

- I jedno i drugo. Otkako imamo višestranačje vidimo koliko su ljudi surovi u političkim obračunima. I onda su bili. Postojala je samo jedna stranka, ali u okviru nje je bilo obračuna. Politika je surova. Čovek koji je zaslužan što je „Golubnjača“ postavljena u Novom Sadu, tadašnji upravnik Srpskog narodnog pozorišta, Nikola Petrović, bio je smenjen, posle je otišao u Zagreb da režira. Međutim, doživeo je infarkt i umro u Zagrebu, a na to su uveliko uticali i događaji oko „Golubnjače“. Kada su kovčeg sa njegovim telom dovezli pred pozorište u Novom Sadu, sanduk je cele noći bio napolju u kolima, jer nisu dozvolili da ga unesu unutra. Nisu hteli da imaju posla sa njim ni mrtvim. Sve zbog „Golubnjače“.

- Za novogodišnji broj prištinskog „Jedinstva“ 1988-1989. godine rekao sam da je položaj Srba u Hrvatskoj gori nego položaj Srba na Kosovu. To je izazvalo veliku gužvu u Hrvatskoj, pogotovo kod ljudi koji su bili srpski kadrovi na visokim položajima. Tužio me je SUBNOR Dalmacije i tražio od saveznog javnog tužioca da pokrene postupak protiv mene. Međutim, događaji su išli takvom brzinom, da nisu stigli da me gone.

* Osim Kosova, Srbija se suočava i sa nizom drugih problema. Kako na sve to gledate?

- Primećujem da padaju veoma krupne reči, a ne vidim da se iza tih krupnih reči išta pomiče napred. Ali, naslušali smo se mi i ranije krupnih reči. Svi ih izgovaraju, a ne vidim da nešto ozbiljno stoji iza njih i da se pomeramo napred.

* Zašto intelektualna elita ćuti i nerado se izjašnjava o ključnim društvenim problemima?
-Intelektualce niko ništa ne pita. Ne treba precenjivati njihovu ulogu u društvu. Reči koje bi oni izgovorili nemaju nikakvu posebnu težinu. Mi nemamo nezavisnu intelektualnu elitu čije bi reči odjeknule. Takvo nešto je postojalo pre tridesetak godina. Možda i zato što tada niste mogli reći neke stvari u svim časopisima i novinama. Danas možete reći šta god hoćete, ali niko vas ne sluša i vaše reči ništa ne znače. Čak vas mogu proglasiti i budalom, ako iznesete radikalan stav o nečemu.