Gubilišta u Leskovcu
14. 06. 2009. u 20:20
Otkopavanje istine - Slavka Sladojević: Nekoliko hiljada ljudi iz ovih krajeva osuđeno na smrt. Nikola Ilić, službenik UDBA: Nije tačno da su streljani civili. Presuda je bila: Smrt ili sloboda
KOJE JE USVOJIO ČOVEK KASNIJE OSUĐEN NA STRELjANjE
VIDA i Vlada Argirović, učitelji u obližnjem leskovačkom selu Mrštanu, već zašli u petu deceniju života, puni nade iščekivali su kraj Drugog svetskog rata. Nekoliko meseci pred oslobođenje Leskovca, oktobra 1944. godine, usvojili su ratno siroče, četvorogodišnju devojčicu kojoj su dali ime Savka i svoje porodično prezime. Radovali su se novom dobu u oslobođenom kraju. Nisu se obazirali na savete dobronamernih prijatelja da bi im bilo bolje da se sklone iz Leskovca jer "Vladu traže partizani da ga uhapse". Smatrao je da je nevin...
Poslednji put žena Vida videla ga je u kući prijatelja Milana Bejaza, leskovačkog industrijalca, novembra 1944. godine. Bili su na ručku kada su ušli stražari Ozne i rekli mu da pođe sa njima. Zatvorili su ga u podrumu kuće Dušana Smejurije.
Nekoliko narednih dana Vida mu je donosila ručak priželjkujući da ga ugleda...
- Možeš da vratiš to što si donela. Vlada ne može da primi ništa. Otišao je u "prekomandu" - rekao joj je stražar ispred kuće Dušana Smejurije.
Posle se čulo da su Vladu Argirovića ubili u klozetu u dvorištu kuće, a zatim ga odneli u Slavnik i tamo zakopali...
Danas penzionisana bibliotekarka Savka - Seka Sladojević, devojačko Argirović, priseća se, u ispovesti za "Novosti", kako je, kao dete prvoborca, završila u domu "narodnog neprijatelja" - Vlade Argirovića:
- Pričali su mi da sam, kada je Vlada došao da usvoji jedno dete iz sirotišta, prigrilila mu nogu i zaplakala: "Tatice, vodi me kući". Zadirkivali su me da je bilo i lepše dece, ali da tata Vlada nije imao srca da me odvoji od sebe.
Pratilo je to celog života. Uspela je da završi fakultet, bude nagrađivana za trud i znanje, da ima decu i unuke, ali ne da preboli svoje roditelje za koje je jedino znala.
- Pakao je blaga reč da se opiše kroz šta je prolazila žena čijeg su muža streljali kao "narodnog neprijatelja". Po pogubljenju oca, i nju su otpustili iz službe. Godinama je kopala ulice u radnim akcijama. Dokazivala se i prehranjivala mene i svoju majku. Smilovali su se posle nekoliko godina i dali joj posao, i to u selu Slavnik. Mestu gde počiva njen neprebolni Vlada, koga više ni mrtvog nije videla.
I Seka je morala da se trudi više od ostalih, dece prvoboraca. Nikakvih privilegija za nju nije bilo. Samo žig navodnog greha veleizdaje. Tvrdi da je Vlada Argirović nevin streljan. Prijavio ga neki seljak iz Mrštana, bez dokaza i svedoka. Samo uz potkazivački prst, on ga je gurnuo u smrt.
- Mnogo je grešnih. Nikome ne sudim, ali... Nisam imala u šta da verujem. Morala sam da verujem samo u sebe, a kasnije u svoju porodicu. Sada spokojno čekam starost.
Sudbina učitelja Vlade opisana je u knjizi "Kuća doktora Danila - Slavnik jezivo stratište", koju je na osnovu svedočenja porodica ubijenih "narodnih neprijatelja" i pripadnika Ozne, napisao pre sedam godina leskovački novinar Sava Dimitrijević. Potresno štivo samo delimično rekonstruiše događaje od jeseni 1944. do proleća naredne godine. Sava, sada penzioner, neumorno istražuje i dalje. Ne želi da licitira brojkama, ali veruje da je nekoliko hiljada Leskovčana, Lebančana, Vlasotinčana i Bojničana osuđeno na smrt u montiranim sudskim procesima i - streljano! Uglavnom su to bili bogati seljaci, intelektualci, industrijalci - svi oni koji su između dva svetska rata podigli industriju u ovom kraju na nivo Zapadne Evrope.
- To vreme jedino žele da zaborave oni koji su bili u streljačkim strojevima, doušnici i poverenici Ozne i Udbe. Muče se da zaborave i oni koji su znali za zločine, ali su decenijama ćutali iz straha da ne budu žrtve. Sa mnogima od njih sam razgovarao već kad su bili na kraju života. Nisu mogli na onaj svet dok ne ispričaju nekome šta nose da duši. To je veliki teret za ovu državu, a kamoli za dušu jednog čoveka - priča Sava koji u ime žrtava ne želi da se odrekne tog vremena i "grebe" po njemu.
- I sada jauci paraju vazduh nad stratištima u Slavniku, ali i Lapotincu, jarugama kod Gornjeg i Donjeg Stoplja, kod Poljoprivredne škole u Leskovcu... Tragovi su skrivani da rodbina ne bi mogla da nađe grobove i na mestima zločina pali sveće.
Daliborka MILjKOVIĆ
* * * * *
U SELU SLAVNIK BIO ZATVOR I SEDIŠTE OZNE
ISTINA U KOROVU
NA kućama u Leskovcu koje su u to vreme bile zatvori ne postoje nikakva obeležja. U jednoj je Adventistički duhovni centar, a druga je promenila vlasnike...
Put nas vodi u Bojnik, u selo Slavnik. Teško je pronaći vodiča do tog stratišta.
- Lako ćete naći. Videćete na brdu iznad sela kuću, a odmah dole niže je dolina. Reka je presušila, ali njene obale kriju tu tajnu - kažu nam upućeni.
Teško da bismo, ipak, pronašli naše odredište da nije bilo predsednika opštine Nenada Nenadovića. Jer, danas gotovo da niko i ne živi u nekada bogatom Slavniku.
- Rodom sam baš iz Slavnika ali sam iskreno zatečen vašim novinarskim istraživanjem - veli Nenadović. - Pamtim iz detinjstva da Slavničani nikada nisu voleli da govore o tome. Iako pouzdano znam da nijedan nije učestvovao u pogubljenjima, ipak ih je tištilo to breme. Ostala mi je u sećanju moja baka koja je do kraja života proklinjala rat. Pričala je da su ljudi orući njive vadili delove tela. Godinama posle toga bi se ponegde pojavila lobanja ili ljudska kost. Ne znam šta je istina, ali treba je otkriti.
Istina je zasada obrasla u korov. Sa kuće na brdu koja je bila zatvor Ozne i Udbe sve je pokradeno. Počupani su drveni prozori, ali su ostale rešetke. Trava do struka... Nazire se na polusrušenom zidu neka mermerna ploča: "U ovoj kući su se tokom 1943. i 1944. godine obučavali mladi skojevci. SUBNOR Bojnika".
* * * * *
RETKO JE KOJI GRAD STRADAO KAO LESKOVAC
TEROR PREMA KLASI
RAZORNO američko bombardovanje Leskovca, 6. septembra 1944, likvidacija lokalne privredne i političke elite grada oktobra-novembra 1944. - protivnika označenih kao "leskovačke gazde" - i izmeštanje industrijskih kapaciteta iz Leskovca, događaji su koji su ostavili trajne posledice na Leskovac i čitavu okolinu.
Bombardovali su saveznici i druge gradove, ali je Leskovac, uz Zadar, najviše stradao. Izmeštana je industrija i iz drugih gradova, posebno iz Vojvodine, ali nijedan grad nije toliko tim izmeštanjem unazađen kao što je to Leskovac. A na spisku likvidiranih i kasnije osuđenih na vremenske kazne, uz obaveznu konfiskaciju imovine, nalaze se nosioci privrednog napretka grada na Veternici.
Zatvori Ozne nalazili su se u podrumima nekoliko konfiskovanih zgrada (zgrada Okružnog suda, podrumima kuća Dušana Dimitrijevića Smejurije, dr Danila Stojiljkovića). U blizini Leskovca u selu Slavniku, prema svedočenjima i nevelikoj litetraturi o ovoj temi, postojala je neka vrsta koncentraciono-vaspitnog logora, a streljanja su, osim ovde, prema izjavama, vršena na Ickovoj njivi (na putu iz Slavnika za Gornji Brestovac), u Lapotincu (na putu za mahalu Graovce), iza bolnice na mestu gde su Ludajci, jarugama Gornje i Donje Stopanje, kod Poljoprivredne škole i drugde.
Pripadnici leskovačke čaršije najčešće su hvatani po okolnim selima gde su se sklonili od bombardovanja čekajući oslobođenje.
Posle saslušanja i istražnog postupka koje je Ozna sprovodila po kratkom postupku, osuđene su odmah odvodili do obližnjih šuma i vršili egzekucije. Oni koji su ih sprovodili često su bili maskirani kako ih žrtve ne bi prepoznale. Režirana suđenja (onima kojima je suđeno) održavana su i u kafani "Tri devojke" u Niškoj ulici.
Rođaci pobijenih noću su krišom odnosili tela streljanih i sahranjivali ih u rodnim selima. "Najveći neprijatelji" su streljani u krugu logora.
Pored ratnih zarobljenika (četnika, nedićevaca, ljotićevaca i manjeg broja Italijana), na meti su se našli u klasnom i političkom smislu "nepodobni građani". Postojali su unapred spremljeni spiskovi ovih lica.
Revolucionarni teror oktobra-novembra 1944. imao je izrazito klasno obeležje, budući da je ovaj grad bio važan industrijski centar sa mnogobrojnom buržoazijom.
I PREDSEDNICI NA SPISKU
Na podugačkom spisku likvidiranih našli su se ratni predsednici leskovačke i lebanske opštine, trgovci i industrijalci, kafedžije, učitelji, čak i jedan solunac. Postoje dva spiska, od dva različita vojna suda, gde su navedena imena streljanih sa lakonskim opisom krivice, "narodni neprijatelj", "saradnik okupatora" i slično. Spiskovi streljanih bili su izlepljeni po celom gradu i okolini.
Nedovoljno je istražen slučaj stradanja u opštini Grdelica, gde se pretpostavlja da je streljano oko 100 lica.
M. P.
* * * * * *
Nikola Ilić (84) iz Gazdara, službenik Udbe u penziji, poriče da su partizani vršili zločine nad civilima
PRESUDA JE BILA: SMRT ILI SLOBODA
MENI je savest mirna. Istinu treba otkriti, ali ne treba preterivati. Poslednjih 20 godina mnogo je neistina rečeno i napisano o partizanima. Odgovorno tvrdim da su se četnici od 1. novembra 1941. godine isključivo borili protiv partizana, ili međusobno. Nikada nisu bili borci protiv fašizma. Država zato nije smela da donese Zakon o izjednačavanju partizana i četnika, već akt o pomirenju. Prvo, nikada borba partizana i četnika ne može da se izjednači, a drugo, četnici koji su nosili oružje i učestvovali u sukobima su posle rata očišćeni - kaže Nikola Ilić (84), iz Gazdara, profesor i službenik Udbe u penziji, i dalje aktivni pisac, istoričar i publicista.
Tvrdi da se uvek trudio da bude objektivan i da mu zato smetaju laži.
- Tačno je da je u Slavniku bio zatvor i da su postojale likvidacije. Netačno je da se ne zna broj četnika koji su tamo ubijeni. Nije tačno ni da su streljani civili. Da se razumemo, nikog partizani nisu hapsili bez dokaza. Presuda je bila - smrt ili puštanje na slobodu. Uslova za zadržavanje u zatvoru nije bilo. Ko bi hranio i čuvao zatvorenike kada se zemlja još oslobađala? Za razliku od nas, četnici nikome nisu sudili i nad zatvorenicima su se iživljavali - priča bivši udbaš od 1948. i partizan od 1941. godine.
Navodi da o svemu što priča postoji dokumentacija, ali ne želi da nam kaže gde se čuva. U Narodnom muzeju i Istorijskom arhivu u Leskovcu je nemaju.
- Ima ko treba - zagonetan je Ilić koji veruje da jedino neka nepristrasna komisija istoričara i naučnika može da utvrdi istinu. Recimo, nije tačno da se niko živ nije vratio iz Slavnika.
Ilić dodaje da su partizani strogo delili pravdu i u svojim redovima. Svedoči o streljanju partizana zbog ukradenih čarapa ili kilo-dva brašna.
- Gde ide da ubiješ čoveka zbog čarapa, ali i u ratu mora da postoji red. Za primer drugima. Ako neko očekuje da rat i ubijanje mogu biti humani, taj greši. Građanski rat prednjači u tome. Ali, partizani nikoga nisu streljali bez suđenja, makar i formalno, i nikoga nisu zaklali.
AGENT GESTAPOA
ILIĆ kaže da mu je poznat slučaj učitelja Vlade Argirovića. Tvrdi da mu je suđeno i da je streljan zato što je bio agent Gestapoa i saradnik četnika u Manojlovcu.
* * * * * *
Jedan od spiskova streljanih Leskovčana koji su lepljeni po gradskim banderama nakon brzih presuda vojnih sudova
ZBOG ŠPIJUNAŽE, VELEIZDAJE, POMAGANJA NEPRIJATELJU...
VOJNI sud Trinaeste korpusne vojne oblasti izdao je 19. novembra 1944. godine u Leskovcu saopštenje da je "zbog dela veleizdaje, špijunaže, pomaganja neprijatelju i mobilizacije ljudstva za neprijateljske redove" osudio na smrt sledeće narodne neprijatelje:
1. Mihajla Nikolića (Miku Sikičku), bivšeg predsednika Gradskog poglavarstva iz Leskovca,
2. Atanasija Tasu Stefanovića, direktora Pivare iz Leskovca i predsednika Gradskog poglavarstva u Leskovcu,
3. Blagoja Tasića Kuca, industrijalca iz Leskovca,
3. Rudolfa Hubača, hemičara iz Leskovca,
4. Petra Ilića, trgovca iz Leskovca,
5. Prokopija Tasića, zvanog Čaurče, iz Leskovca,
6. Gradimira Dimitrijevića (Grade Smejurija), trgovca iz Leskovca,
7. Đorđa Marjanovića, sa nadimkom Đoka Sirće, mesara iz Leskovca,
8. Nikolu Dinića, bivšeg predsednika opštine Leskovac,
9. Milorada Šop Đokića, renterijera iz Leskovca,
10. Blagoja Valčića, iz Vlasotinca,
11. Nikolu Stojiljkovića, iz Leskovca,
12. Miku Đikića, trgovca iz Leskovca,
13. Aleksu Cekića, zvanog Slezenka, iz Leskovca,
14. Mihajla Petrovića, veterinara iz Leskovca,
15. Đorđa Zdravkovića Gucka, iz Leskovca,
16. Dobrivoja Stankovića, zvanog Bigi, iz Leskovca,
17. Trajka Krstića Bekinca, iz Grgurovca,
18. Cvetka Jovanovića, zvanog Vranjanac iz Turekovca,
19. Ivanku Vukčević, iz Leskovca,
20. Miloša Pešikana, iz Krtoka,
21. Mariju Gligorijević, iz Leskovca,
22. Blagoja Č. Petroviča, zvanog Crni, iz Leskovca,
23. Veru Prikić, iz Vlasotinca,
24. Vojislava Tokovića, iz Gubavca,
25. Božidara Milića, zvanog Kanabdžija, iz Leskovca,
26. Ljubu Živkovića, delovođu iz Brestovca
27. Boru Kostića, iz Leskovca,
28. Dušana Spirića Babice, iz Leskovca,
29. Mihaila Vučkovića, zvanog Mika Ćore, iz Leskovca
30. Stojana Naumovića, iz Leskovca,
31. Atanasija Tasića, zvanog Svetac, iz Leskovca,
32. Miodraga Stefanovića, zvanog Lejče, kafedžiju iz Leskovca,
33. Radosava Stankovića, iz Medevca,
34. Dragutina Popovića, predsednika opštine Lebane,
35. Dušana Jacića, kafedžiju iz Leskovca
36. Zdravka Guslu, kafedžiju iz Leskovca.
* * * * * *
REAGOVANjA I POLEMIKE
IVICA DAČIĆ, ministar policije:
SVETLO, NE NOVE PODELE
NE sporim pravo da se sazna istina o svemu što se dešavalo posle Drugog svetskog rata. Ali, protiv sam toga da se iza tog pitanja, u stvari, krije želja da se izvrši revizija onoga što je bilo od 1941. do 1945. godine.
Ne sporim pravo da se neki događaji osvetle, ali se bojim da će ta pitanja ponovo da izrode stare podele. Voleo bih da nam se ne ponove ubistva voždova, da ne padaju žrtve, ali s druge strane treba se boriti protiv istorijskog revizionizma. Zašto se, recimo, neko ne zapita zašto nema Srbije na vojnim paradama širom sveta 9. maja na Dan pobede nad fašizmom? Je li nas sramota da obeležavamo taj datum? U Beogradu više nemate ulicu nekog ko ga je oslobađao. Ako je to cilj ove akcije - ja sam protiv. Ali, protiv sam i toga da se ljudi ubijaju samo zbog različitih ideoloških pogleda.
VASILIJE KRESTIĆ, istoričar:
ISTRAGA DO KRAJA
INICIJATIVA da se pronađu svi grobovi stradalih od komunističkog režima je hrišćanska i civilizacijska ideja, koju, naravno, podržavam. O tim zločinima se dosta zna, ali je važno da cela istina ugleda svetlost dana. Zato brojem ubijenih ne treba licitirati, nego sve istražiti do kraja.
DRAGOLJUB ACOVIĆ, član Krunskog saveta:
OBAVEZA ZA CEO NAROD
INICIJATIVA "Novosti" za otkrivanje svih tajnih grobnica je i obaveza za ceo srpski narod. Događaji posle Drugog svetskog rata nisu bili pravda, već klasična ubistva. Imamo obavezu prema žrtvama da otkrijemo istinu i ukažemo na krivce. Jedino mi je žao što smo toliko čekali na ovu inicijativu. Posle 65 godina, zločini komunističkog režima u Srbiji i dalje su tabu tema. To možda i ne treba da čudi, kada vidite da je komunistička linija i dalje veoma jaka u Srbiji. Ona je vidljiva u mnogim političkim partijama, ali i takozvanim nevladinim organizacijama.
ČEDOMIR ANTIĆ, istoričar:
PRIHVAĆENA SRAMOTA
ISTINA je ideal demokratije i bez nje se ne može govoriti o demokratskom društvu. Nažalost, pronalazak masovnih grobnica, nastalih posle Drugog svetskog rata, sve do danas nije postao prioritet. Oni koji su ubijali, postigli su svoj cilj, njihove žrtve su zaboravljene, a društvo u kome živimo je prihvatilo prećutnu sramotu, kao kada se u porodici dogodi neko ubistvo, pa niko ne želi da priča na tu temu. Zato je inicijativa "Novosti" veoma značajna.
Naravno, niko ne bi trebalo da komunističkom režimu ospori antifašistički karakter, kao ni činjenicu da je Srbiji i Jugoslaviji doneo dosta dobrih stvari, a naročito posle raskida sa Sovjetskim Savezom. S druge strane, to je bio jedan represivni režim, koji je posle rata sproveo takozvanu revolucionarnu pravdu.
Osim obračuna sa kvislinzima, vođe tadašnjeg režima su presudile i velikom broju političkih, pa čak i ličnih neprijatelja. Procenjuje se da je samo u Beogradu, u miru, ubijeno od 6.000 do 30.000 ljudi. Poređenja radi, u Sarajevu je tokom rata devedesetih godina poginulo oko 10.000 ljudi na sve tri strane. Kada se saberu žrtve komunističkog režima u celoj Srbiji, dolazi se do frapantne cifre od 100.000 ubijenih ljudi.
Mnogi poklonici komunizma tvrde da je "revolucionarne pravde" bilo svuda, pa čak i u Francuskoj. To je tačno, s tim da je tada u celoj Francuskoj likvidirano 7.000 ljudi, a Francuza je 1945. godine bilo šest-sedam puta više nego Srba.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
OBA KLANA NASTALA SU KAD JE VUČIĆ BIO U DUBOKOJ OPOZICIJI U SRBIJI Brnabić oštro: Da dodamo tri na karte...
PREDSEDNICA Skupštine Ana Brnabić odgovorila je na društvenoj mreži "X" Borisu Pejakoviću, generalnom sekretaru Pokreta "Evropa Sad".
18. 12. 2025. u 19:15
VELIKO UPOZORENJE IZ VRHA RUSIJE: Zapad nije odustao od organizacije "majdana" u Srbiji
ZAPAD nije odustao od planova za organizovanje „majdana“ u Srbiji i trenutno vrši pritisak na političko rukovodstvo zemlje, izjavio je direktor Spoljnoobaveštajne službe (SVR) Ruske Federacije Sergej Nariškin.
18. 12. 2025. u 19:11
MINISTAR STAROVIĆ SE OGLASIO IZ IZRAELA: Predvodi delegaciju Srbije na plenarnom zasedanju Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust (IHRA)
MINISTAR za evropske integracije Nemanja Starović boravi u Jerusalimu, gde predvodi delegaciju Srbije na plenarnom zasedanju Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust (IHRA).
18. 12. 2025. u 19:09
"DOBRO JE ŠTO VUČIĆ NIJE UČESTVOVAO U OVOJ PREDSTAVI" Orban: Brisel 4 godine obmanjuje Srbe, sramota za EU
BRISELSKA oholost na vrhuncu, dobro je što (predsednik Srbije Aleksandar) Vučić nije učestvovao u toj predstavi, tako je mađarski premijer Viktor Orban opisao dešavanja u Briselu u kojem je u sredu održan Samit EU-Zapadni Balkan.
18. 12. 2025. u 17:12 >> 17:14
PREMIJER MACUT: Ekspo 2027 nije projekat jednog grada, već cele Srbije, značaj tog događaja osetiće se širom zemlje
PREDSEDNIK Vlade Republike Srbije prof. dr Đuro Macut prisustvovao je danas prezentaciji i koordinacionom sastanku u okviru priprema za održavanje Specijalizovane izložbe Ekspo 2027 Beograd u Ekspo 2027 igralištu (Expo 2027 Playground), u hali 5 Beogradskog sajma.
18. 12. 2025. u 16:57
kolubara
14.06.2009. 20:41
mi srbi i srbije i ostali autohtoni drzavljani srbije imamo pravo na istinu!
. Blagoja Tasića Kuca, industrijalca iz Leskovca, 3. Rudolfa Hubača, hemičara iz Leskovca,4. Petra Ilića, trgovca iz Leskovca,5. Prokopija Tasića, zvanog Čaurče, iz Leskovca,6. Gradimira Dimitrijevića (Grade Smejurija), trgovca iz Leskovca, 7. Đorđa Marjanovića, sa nadimkom Đoka Sirće, mesara iz Leskovca, 8. Nikolu Dinića, bivšeg predsednika opštine Leskovac, Sad ce i dalje ovi komunisti na celi sa Dacicem da nas ubedjuju da su ovi pogubljeni ''cetnici'', a za Leskovaxc sam znao da je grad totalno unisten od strane komunista. Koliko sam cuo izmedju dva svetska rata taj deo Srbije je zvan srpski Manchester od samih Engleza zbog velikog broja tekstilnih fabrika koja su nakon rata premestene u Sloveniju. Steta koji su komunisti pravili Srbiji unistavjucu nasu elitu i gradjansku klasu su stravicne, to jest trgovce i industrijalce a svako to moze videti i dan-danas sta su Brozvoi komunisticki dzelati napravili od Srbije ubijaujci po Srbiji najsposobnije.
" ... Nikola Ilić (84) iz Gazdara, službenik Udbe u penziji, poriče da su partizani vršili zločine nad civilima ..." A sta su po profesji bili umetnici, industrijalci, novinari, sreski i opstinski pisari, zanatlije, svestenici, prostitutke, sumari, zemljoposednici, postari i vecina drugih pobijenih nego civili! I danas postoje stotine hiljada ljudi koji se bave ovim poslovima. Da li bi i njihova brutalna likvidacija bila legitimni cin? Naravno da bi bio zlocin. Kao sto je bio zlocin i ubijanje 30 recnih policajaca na Kalemegdanu. Ovim ljudima je osnovna duznost bila da iz Save vade tela, vrse identifikaciju i dostojno sahranjuju ljude koje su hrvati u Jasenovcu poklali i bacili ih u reku koja ih je donosila u Srbiju. Pored toga, upravo ovi ljudi su se prvi nasli da docekaju i pomognu stotine hiljada izbeglica iz takozvane NDH. Za Broza, Penezica, Rankovica i mnoge druge zlocince poput gore navedenog i citiranog besprizornog gospodina to je bio neoprostiv greh.
Ovo nas mora nauciti i zuvjek otrezniti od tiletovoga i milosevicevoga komunizma! Steta sto ovim prljavim udbasima i iz ozne niko ne presudi za njihova zlodela na Srpskome narodu! Svima patrijotima od Djenerala Draze pa nadalje neka im je slava i hvala za sve a prljavim komunistima neka su prokleti kao sto su uvek bili i da ih je sram a ne da se opet pojavljuju i lazu kao obicno! A ovome udbasu u clanku je najbolje da poklopi usi ili ako ima ista ljudskoga u njemu da sebi sam presudi!
Po onoj kaubojskoj ,dobar cetnik mrtav cetnik.Da je tito postivao to pravilo mi bi sada bili mirni,al sta ces covek demokrata pa mislio cetnik ce se opametiti.
Komentari (48)