Umrli od smrti

Dijana DIMITROVSKA

02. 10. 2004. u 18:56

Giljeva nema struju, vodu, put, crkvu, popa, časovnik, školu... a u dvadesetak kuća živi i šesnaestoro dece. Nema lekara, niti dolaze, nema bolesti i lečenja, pa ko preživi. Sneg od Mitrovdana do Đurđevdana, onda suša... Država dolazi samo po porez, glasače

IMA jedno selo u planini... Giljeva, na Pešterskoj visoravni. Ali, ovo selo nije kao u pesmi. Ovde se ne vide svetla u dolini. Ovde nema struje! A, čitav vek je prošao otkako je izmišljena električna sijalica.
Na vrhu Peštera kao neki tamni svetionik, ovo srpsko selo, u moru muslimanskih, nema ni vode, a ni puta. Nikada niko u Giljevi nije imao televizor, bojler, ili, recimo, kola.
Odavde se za vedrih dana može videti skoro cela Srbija, a kažu i Beograd, selo je pronašao, u bukvalnom smislu, jedan srpski lovac. Slučajno, jureći vuka. Mi smo samo pratili trag.
Od Novog Pazara do Giljeve pet sati vožnje izlokanim makadamom, načičkanim xamijama. I još čitav sat kozjom stazom, koju mogu da savladaju samo čovek, xip i konj. Magla je sakrila Giljevu, a onda se naglo podigla, otkrivajući beskrajna stada ovaca, i kućice razbacane po brdima. Vreme stoji, nema čak ni časovnika.

VRATIĆE SE ANĐELA

ALI, zaboravljeno srpsko selo ima života! Deca rumena kao jabuke, ušuškana u oblake. U dvadesetak kuća njih šesnaestoro: od onih tek rođenih do osmogodišnjaka.
Samo u kući naših domaćina, porodice Maslak, bilo ih je šestoro. Trošna planinska koliba, "taman" da se smeste svi: deda Milenko (72) i baka Jovana (71), sin Raco i snaja Dobrila, njihova deca: Ana (šest meseci), Đorđe (4) i Miloranka (5). Tu je i drugi sin Rafailo i njegova žena Dobruna, sa takoće troje dece: Stanimirko (3), Olivera (6) i Anđela (8).
Anđela nije bila tu. Ona je upravo pošla u školu. Pošto u Giljevi, naravno, nema ni škole (nikada je nije ni bilo), i pošto je neko zatvorio osnovnu školu u susednom selu Crvsko, udaljenom osam kilometara, podrazumeva se, mala Anđela mora čak u grad. U Kraljevo. Otrgnuta od porodice, prvi put je u gradu, kod rođaka, gde je smeštena, videla televizor, ulična svetla, automobile, đačku torbu, kupatilo, vodu u stanu, telefon, neonske reklame, "kinder jaje"... Roditelje će videti, tek sledeće godine, na proleće, kad u Giljevi okopni sneg.
- Zatvorili su nam školu, jer je neko rekao da, navodno, ovde nema dece! Kako nema, a šta je ovo? - pita Rafailo, pokazujući na dečje glavice. - Nije ni ta škola u Crvskoj blizu, ima tu da se pešači sat, dva, ali i mi smo tu išli u školu, vodili su nas naši roditelji. Sada ni to nemamo.
Majka Dobruna ćuti, nema tu šta ni da se govori. Navikle su obe snaje, da uveče idu da pomuzu na stotine ovaca, po kiši, snegu, na minus 40 Celzijusovih... Ćute i kada zimi, natovarene naramkom odeće za pranje, idu nekoliko kilometara niže, u dolinu, da na izvoru operu veš.
- A voda hladna, reže kao nož. Zaledi se dok se veš iscedi, pa moraju sve tu lednu skramu da razbiju, da novu krpu u vodu potope. Šta, ćeš, sine, život je ovde težak... Onda, kad snaje operu, sve te motke zaleđene gore nose muževi. Tu sušimo, pa nosimo - priča baka Jovana.

KRŠTENJA NA POLA PUTA
ISPRED kuće Maslaka cisterna za vodu, prazna, kiše skoro nije bilo. Voda za piće donosi se izdaleka.
- Raco je, baš, po vodu otišao - kaže baka Jovana - dolje, niže, nekoliko kilometra. Vodovodska. Za kafu da skuvamo.
Vodu za piće Giljevčani donose samo tokom lepih dana. Zimi kad zaveje, tope sneg i piju. A snega bude od Mitrovdana do Đurđevdana. Duga je zima u Giljevi, još duža bez struje. Zimi se ovde rano leže, već u 15.30, a ustaje kad zarudi.
- Zato imamo puno dece - šale se domaćini.
Giljeva, treba li reći, nema ni crkvu, nema ni popa. Deca se krštavaju kud koje, u Sjenici u crkvi, na pola puta, gde pop kaže oni dete donesu. A za slavu, Đurđevdan, op im dođe gore, da kolač slavski preseče. I kad neko umre. Malo je groblje giljevsko i tu su, kažu, svi umrli od smrti. Nema bolesti u Giljevi, ko preživi - opstajava. Ovde važi zakon jačeg.
Samo su jednom vodili jedno dete kod lekara, u Sjenicu. Kaže lekar, mora da prima injekcije.
- Mi, šta ćemo, kupili sve ali treba injekciju dati. Moraš, nema tu. Ne umeš, ali bodi. Dete da ozdravi - priča Raco.
Srbija ne zna za muku meštana. Ali ovde, gore, gde skolovi mišari paraju nebo, država stigla da uzima. Da uruči poziv za glasanje, da naplati porez na zemlju "lebišinu" što samo ovas i ječam jedva rađa, i da uzme vojnika. I ništa više Srbija ne da.

ŽEDNA STOKA
SRBI iz sela Giljeva na Gornjem Pešteru ukupno čuvaju oko hiljadu ovaca. Ali, voda je ovde zlato, pa kad leti presuši velika lokva koju su iskopali, stoka umire od žeđi.

NEMA ODLASKA
IAKO su mnoge srpske porodice prodale imanja i zemlju na Pešteru, mahom muslimanima, Maslakovi se ne nose tom mišlju. Ne zato što odatle ne bi otišli jer ali nemaju kud, već zato što, kažu, takvu zemlju mogu da ostave samo u amanet Bogu.

KO SU TO PREDSEDNICI
MEŠTANI Giljeve ne znaju ko je predsednik, a ko premijer Srbije. Nikada nisu bili dalje od Sjenice, čijoj opštini pripadaju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije