Ponovo čitam Robinzona: Dejan Mijač izbegava vesti i umetnošću ispunjava vreme

NAŠ ugledni reditelj Dejan Mijač, čije su predstave "Mera za meru" (kako glasi i naslov jednog Šekspirovog dela koje je postavio na scenu), svoje penzionerske dane provodi u izolaciji. Iz pozorišta se povukao i pre pošasti koja je zahvatila ceo svet i u javnosti se retko pojavljivao i pre virusa korona. Profesionalna radoznalost, s vemena na vreme, dovodi ga na poneku premijeru, a njegova reč se i dalje osluškuje kao najpouzdaniji sud o dometima mlađih kolega. Glumci s ponosom ističu svaki naslov koji su "upisali" u karijeru s Mijačevim rediteljskim potpisom, pa iako je izjavio da je podvukao crtu - svi njegovi poštovaoci priželjkuju da povuče reč... Kako njegovi "zemaljski dani teku" u četiri zida, rediteljski mag pripoveda za naš list:

- Vreme ispunjavam čitanjem, slušanjem muzike, gledanjem filmova. Vesti izbegavam. Čitam stare knjige koje sam kupio davno, pročitao i sada imam zadovoljstvo da im se vraćam i saznajem neke stvari. A ove nove knjige ja uopšte ne fermam. Ne mogu da ih priznam za literaturu, mislim, pre svega, na beletristiku.

Šta trenutno čitate?

- Sad sam baš uzeo "Robinzona Krusoa" i tek sad sam, nekako, razaznao filozofiju tog dela. Pomislio sam šta će sad da mi "kaže" i shvatio da je to jedan izuzetan roman. Danijel Defo je ozbiljan pisac... Kao, recimo, "Mobi Dik" za koji se smatra da je avanturistički roman, a to je u stvari filozofsko delo. Nosim se sa tim i uživam u novoj spoznaji. Jer, stavio sam ga "ad akta" u nekom mladalačkom naletu, kad sam knjige svrstavao u stilu "to pripada tome", "to ovome"... Sad vidim da su to izuzetne stvari, ne same po sebi nego i za mene lično. Jer, sada sam mnogo stariji, imam životno iskustvo. Mnogo je vremena prošlo, mnogo sam i saznao o svetu i ljudima, pa i o sebi. Zato sa zadovoljstvom čitam te stare knjige, u njima otkrivam neki novi svet.

Da li na isti način dožiljavate i već viđene filmove?

- Da, i kad su filmovi u pitanju, imam isti odnos. Ovih dana gledao sam neke stare holivudske filmove i kaubojske klasike. Između ostalih, ostvarenja Džona Forda, neke naslove sa Henrijem Fondom ili Džonom Vejnom. To je pokušaj da se od Amerike i američkog načina poimanja stvari napravi epopeja, da se gradi nešto što bi pripadalo današnjoj velikoj propagandi. Promovisali su takav stil života, jer im je trebalo naseljavanje, pričali su "pesme i bajke" o životu u Americi. I, naravno, odmah su govorili o stilu života koji jeste surov, ali pobednički. I sve to uz neki ornament poetičnosti.

Tako se formirao imidž odvažnog i superiorog Amerikanca?

- Kao dečak voleo sam reditelja Forda. Jedan od omiljenih filmova tokom odrastanja bio mi je "Moja draga Klementina" sa Henrijem Fondom. U to vreme ja sam, uopšte, bio zaluđen amerikanizmom. Sada vršim reviziju... Sigurno i da je onaj stari holivudski film bio velika propaganda njihovog stila života i ostalog. Imala je ta "fabrika snova" i fenomanalnih, neverovatnih filmova, ali ja sam, ipak, bio više zainteresovan za evropska ostvarenja.

Kako objašnjavate ovo što nam se danas dešava, da li smo se suviše osilili i "zaigrali" s planetom?

- Šta je to sa nama, kakva nam je kazna propisana, ja ne znam. Nije samo naša, već celog sveta. Možda je ovo opaki odgovor prirode čoveku koji pokušava da se probije negde gde mu nije mesto. Recimo, igranje s naukom i tim virusima. Ne kažem da ih je neko proizveo, mislim na razna eksperimentisanja koja su izazvala posledice. Moguće je i da je neko i projektovao koliko će da ubije naroda... To mi deluje zlokobno.

Živimo dane koji liče na naučnu fantastiku. Kako čovek sa tako bogatim unutrašnjim životom kao što je vaš, može da se "sačuva"?

- U životu sam svašta doživeo i što god dođe "ja sam mu naredan". Pokušavam da podnosim, ne da se nosim. Koliko je god moguće. Nisam znao šta je izolacija. Inače, uvek sam mislio da malo izlazim, ali sam izlazio svaki dan. Nije moglo da mi se desi da provedem ceo dan u kući. Samo ako je neki kijamet napolju, ili velika vrućina. Sad se i na ovo polako navikavam. Ranije nikad nisam poželeo da se "izolujem", nisam od onih usamljenika. Pomiren sam sa sobom i svojim prohtevima. Onoliko koliko mogu i bez velikog truda, to prihvatam. I ovo danas prihvatam, krećem se što više po stanu da bih održao kondiciju. Uzmem lepo svoj štap u ruke i onda "kljac", "kljac", "kljac"...

Tamo, ovamo. I razmišljam. Malo sednem, čitam, zaspim, odgledam film.

Bili ste nedavno na premijeri predstave "Putujuće pozorište Šopalović", komada Ljubomira Simovića čija je praizvedba bila pre tri i po deceniji u vašoj režiji na sceni JDP...

- Zanimalo me je kako to sad izgleda, na nov način... Obično, kad neko izvede prvi put određeni komad, često prikupi i prilično nezasluženo slavu otkrovenja i ostaje kao paradigma za taj tekst i sve što je predstava o tome. Naravno, ne treba se protiv nje boriti nego je ne treba uzimati u obzir. I raditi ono što je tebe potaklo da uopšte uzmeš taj tekst i da ga na novi način interpretiraš. Inače, bilo je dobrih i interesantnih čitanja. Recimo, Tomi Janežič je imao u Ateljeu 212 interesantnu režiju "Šopalovića". Vrlo zanimljiva, utemeljena i zaista nova inscenacija. Bio sam prijatno iznenađen.

Čini se da Egon Savin, vaš bivši student, pripada krugu poslednjih reditelja renesansnog obrazovanja?

- Veoma ga cenim. Egon je već kao student treće godine bio zvezda koja je obećavala. Lično, mislim da je ostvario i manje nego što ima kapaciteta. I to izuzetnih kapaciteta. Jedan je od mojih dragih učenika i prijatelja. Uvek ga podržavam, osim u jednoj jedinoj stvari. Još na početku karijere sam mu govorio: "Egone, idite u inostranstvo! Drugi su horizonti, druga dimenzija kad odete".

Da li vam je žao što se niste u mladosti otisnuli negde drugde?

- Uvek sam se pitao zašto da ne, ali i zašto da - da. U moje vreme u Jugoslaviji se veoma komotno i dobro radilo, bilo je zanimljivo i pozorište. Nije bilo neke potrebe da idem van da bih imao konkurenciju (što je dosta važno) i da bih mogao mirno i lepo da stvaram. Prema tome, ništa me nije vuklo da odem. Ali, Egon je došao u vreme kada je već počela da nestaje Jugoslavija, nastajalo veliko rasulo i skučen prostor...