PESNIK koji je napisao da je poljubac susret najveći na svetu imao je mnogo ljubavnih avantura i veza. Više zaljubljen u ljubav kao osećanje, u ženu kao pojam kroz koji prolaze mnoge žene, podario nam je neke od najlepših stihova u srpskoj književnosti. Ljubav je za njega potreba kao voda i vazduh. Ako ne voli neku određenu, voleće imaginarnu ženu, ali svaka čestica njegovog tela i uma biće natopljena ljubavlju. „Od mog priviđenja ti si cela tkana“, peva ženi koju pravi od svojih snova, od raštrkanih misli koje povezuje u predivne stihove. U realnosti više je on povređivao žene nego što su one njega. Jureći za svojom vizijom one koja će biti savršena, kao da je ove telesne i prisutne kažnjavao što ne mogu da ispune njegov eterični san.

Jovanka Jovanović ušla je u njegov život 1910. kada su se slučajno sudarili na vratima u ateljeu vajara Tome Roksandića. Ona je imala tu lepotu koja je pesnika opčinjavala, lepotu na kojoj je bila senka tuge. Bila je lepo i pažljivo obučena, ali bez šminke i nakita, prirodnost je izvirala iz svakog njenog pokreta. Najveći nakit su joj bile oči, krupne i tamne, ličile su na dragulje kojima treba povratiti sjaj. Kratak susret, nekoliko uljudnih reči i ona je otišla. U ateljeu je ostao Jovan, kao gromom pogođen, pitajući se da li je to bila žena ili priviđenje. Znao je da nije samo san, iza nje je ostao miris, ne miris parfema nego miris žene koja traži ljubav. Dovoljno je imao godina i žena i umeo je da prepozna one koje su iskusne u ljubavi, one kojima je ljubav igračka i zabava, žene vične muškarcima; bilo je i onih koje su mu se odavale i predavale na prvi pogled, one kod kojih je sve bilo jasno odmah na početku. Neke od njih su bile neiskusne, vezivale se za njega kao jedro za katarku, grčevito se držeći i očekujući spas. Sve one su mu dale ponešto i on ih je voleo telom i strašću, ali njegov duh nijedna nije dotakla. Ova je bila posebna po oblaku sete koji je vukla sa sobom. Za nju će kasnije pisati da je „Žena veća no sve žene“ i stvoriti ciklus „Pesama ljubavi i smrti“, stihove u kojima su strast i čežnja gotovo opipljivi.

Jovanka je bila iz čestite ali osiromašene porodice gde su je roditelji gurnuli u sigurnost braka sa sedamnaest godina. Značajno stariji i dobrostojeći zet bio je garancija da će Jovanka živeti udoban život imućne žene cenjenog Tase Todorovića, inženjera. I bilo je tako. Jovanka je imala sve što bi svet poželeo. Muža koji je voli, kuću punu svega, dvoje male dece. Sve je to imala danju, kada je ljudi vide. Noći su bile teške i duge; nije uspela da zavoli muža, čak ni njena mladost kojoj je potreban fizički dodir nije mogla da premosti prazninu između nje i tog muškarca koji joj je odabran za muža.

Pomisao da će ceo život da provede tako, voleći samo svoju decu, da će se ugasiti žena u njoj pre nego što je to zaista i postala, to je ono što je Dučić video kao tugu.


PROČITAJTE JOŠ - Jovan i Jovanka


Ništa tako ne osvoji muškarca kao uloga spasitelja. Ništa tako ne osvoji ženu kao muškarac koji je spasava od onoga što je čini nesrećnom.

Kažu da je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno. Tako su ovo dvoje uronili u vezu kao u okean sreće i greha, u kući gde su živeli Jovankin muž i dvoje male dece, a i on ulazi u kuću Todorovića kao podstanar. Jovanka, udata žena sa dvoje dece, bila je nesnađena kao devojčica koja se prvi put zaljubljuje, što i jeste bilo tako. Prvi put spoznala je istinsku strast i drugačiju ljubav od one koju je imala do tada. Razapeta između dva muškarca u istoj kući, jednog je volela i morala da krije, a sa drugim je imala decu i morala da glumi porodičnu sreću. Ukradeni trenuci i dodiri u strahu, sakriveni pogledi i drhtanje ruku, lopovi bez krađe i grešnici po zakonima i nebeskim i zemaljskim, to su bili Jovan i Jovanka.

Od zanosa u pesmama ostao je prilično gorak ukus u „Blagu cara Radovana“. Možda je ta gorčina prouzrokovana Jovankinim prekidom veze, jer ni danas se ne zna ko je koga ostavio, ko više nije mogao da izdrži. Verovatno je to uradila Jovanka, kojoj su posvećeni ovi stihovi:


PROČITAJTE JOŠ - Brak ispunjen ljubavlju i harmonijom


Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,

Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.

I idući stazom nejasnom i tamnom,

Iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada da se besmo našli. No mi nismo znali

Koliko smo bili umorni i pali

Od sumnja i davno preživljenih jada.

I zanavek, tako, kad se rastadosmo,

Stežuć svoje srce rukama obema,

Otišla si plačna, zamrzla i nema,

Ko što beše došla: tužno i polako.