NEMA pisca koji će vam reći da piše zbog - nagrada, to bi zaista bilo u nesaglasju sa pisanjem kao pozivom. Pritom, čini se da je makar kod nas nagrada sasvim dovoljno da se baš svako vrednije delo, i autor, ovenčaju nekom. Ipak, kada se ovako, najčešće tek jednom godišnje, podigne halabuka, a čak i senzacionalizmu najskloniji (a kulturi najneskloniji) mediji dnevno izbacuju bar po jedan tekst ni o čemu drugom nego o literarnom priznanju - uvidimo koliko je književnost retko u fokusu i pod reflektorima. Makar bila tretirana i na tako površan, senzacionalistički način.

Pažnja na određenog pisca svakako biva skrenuta, čak i kada se on i ne pominje. Niti direktno učestvuje u bojkotu (koji je u drugačijim okolnostima sam zagovarao), a ni u raspravi sa kolegama, piscima koji, ustajući protiv "terora političke korektnosti", bivaju proglašeni "nacionalističkom elitom".

Pročitajte još - Sunovrat "Ninove" nagrade: Ugledni srpski pisci bojkotuju kultno priznanje

Koliko je za neki roman, makar odista po nekim i nečijim merilima bio i najbolji u prošlogodišnjoj produkciji, zaista dobro kada ga, baš kao i autora, od samog starta prati bezbroj ne samo upitnika, već i prilično neupitnih kvalifikacija koje je pisac zavredio sopstvenim pisanijem, izjavama i olakim kvalifikovanjem drugih - bili oni nobelovci ili prethodnici mu među ninovcima, odnosno u žiriju koji ninovce stvara.

Možda bi, dugoročno i u svet(l)u čitalaca i čitanosti, a ne nagrada, za roman Saše Ilića lepša preporuka bila vrlo pozitivna i dobronamerna kritika neostrašćenog Igora Perišića koji mu je "Nin" davno i predvideo - no docnija konstatacija istog književnog znalca koji zamera (ideološki mu bliskom) žiriju potpuni nedostatak otvorenosti za "drugo", te činjenicu da je nagradu dodelio "društveno-političkom radniku, uz veoma mutnu klanovsku pozadinu odluke".