David Grosman: Zemlja nam se stalno trese pod nogama jer vladaju ljudi poput Trampa

NE znam tačno kada, ali doći ću uskoro u Beograd da govorimo o knjizi "Život se sa mnom mnogo poigrao" - otkrio je u razgovoru za "Novosti", slavni svetski i izraelski pisac David Grosman. Dobitnik međunarodne "Bukerove nagrade", ali i drugih najprestižnijih priznanja, dobro je poznat našoj publici, ali i mi njemu.

Pročitajte još: Karim Ajnuz: Žene su ponovo najveće žrtve

Više puta boravio je u Srbiji: kao gost svog izdavača - "Arhipelaga", da primi nagradu "Milovan Vidaković", ali i tokom istraživanja upravo za ovaj, poslednji roman (kod nas objavljen u prevodu Dušice Stojanović Čvorić), čija radnja se delimično odvija u Beogradu, okolini Varvarina, a pre svega na Golom otoku. Da se upusti u književnu avanturu potakla ga je sudbina Eve Panić-Nahir, koju je naša javnost, uz Ženi Lebl, upoznala u dramatičnom dokumentarcu Danila Kiša - "Goli život". Ona je poslata na prevaspitavanje, jer nije htela da se odrekne supruga, koji se u zatvoru ubio. Verujući u njegovu nevinost, odbila je da potpiše da je izdajnik Tita i Jugoslavije.

- Dva puta sam boravio na Golom otoku, a jednom me je oluja sprečila da doplovim do njega, jer nijedan ribarski čamac nije želeo da isplovi po tom vremenu - priča Grosman, čije delo, posle izraelskog, srpskog i italijanskog izdanja, tokom godine čeka prevod na još 18 jezika. - Oluja je bila i kada sam prvi put bio na ostrvu, a poslednji put, prošlog jula, mogli smo da se "skuvamo", jer je temperatura bila 42 stepena. Te posete su bile korisne i dramatične, jer sam mogao da osetim odvratnost tog mesta, vidim ruševine logora. U samom predelu osećalo se nešto nasilno, brutalno.

* U romanu ste Evi dali ime Vera, jeste li ga namerno izabrali zbog njegovog značenja na našem jeziku?

- Bilo je potrebno mnogo vere da bi jedna tako tanana žena, kakva je bila Eva Panić-Nahir tamo preživela. Celog života nije imala više od 42 kilograma, a uspela je da opstane uprkos izgladnjivanju, kažnjavanju, torturi... I ostala je dosledna sebi, uprkos svemu. Nije odustala od svoje istine, nikada nije izdala svoje prijatelje. Bila je jedinstveno ljudsko biće. Čitav program "prevaspitavanja" na Golom otoku podrazumevao je da se ljudi međusobno povređuju, potkazuju, a ona je uspela da sačuva dostojanstvo. Nisam siguran da bih izdržao tamo nedelju, pa čak i dan, kao i većina ljudi koje poznajem.

* Golootočko stradanje prerasta u priču o nesreći koja se prenosi na tri generacije žena u jednoj porodici...

- Priču sam takvu dobio od Eve Panić-Nahir i njene ćerke Tijane, a iz književnih razloga, bila mi je potrebna još jedna, sledeća generacija, koju sam dobio u liku unuke Gili. Nisam mnogo odstupao od njihove autentične priče, jer mi je delovalo veštački i neistinito da tu bilo šta menjam. Česta tema mog pisanja su odnosi žena sa njihovim majkama. Mislim da je to jedna od najkompleksnijih zona u međuljudskim odnosima. Mnogo se toga tu dešava, previše je tuge, tenzije, nerazumevanja, pripadanja i pokušaja da se distancira... Te odnose stavio sam nasuprot izrazito dramatičnoj priči o borbi za opstanak, majke koja je bila na Golom otoku i dilema koje su joj se nametale. Ženska mudrost, pomogla je Evi i Tijani, da priđu jedna drugoj, čak da, posle svega što su prošle, vole jedna drugu.

foto D.Dozet

* Ovo nije prva vaša knjiga "iz ženskog ugla". Šta vas navodi da pišete u prvom, ženskom licu?

- Mnogi pisci su kroz istoriju, pokušavali da svet gledaju ženskim očima. Kada pišem pokušavam da prodrem u nepoznata nova područja. Znam kako da pišem kao muškarac, jer poznajem sebe, i to mi je previše lako. Više volim da pišem o onome što još ne znam. Izazov mi je da pišem iz ženskog ugla. Istovremeno, tako sam uvideo i da muškarci i žene nisu tako različiti.

* Roman problematizuje pitanje Evinog izbora između mrtvog muža i žive ćerke, koju ostavlja u osetljivom periodu odrastanja...

- To jeste moralno, ali i veoma intimno pitanje. Nešto što je ravno grčkoj tragediji koja se događa između majke i ćerke. Evina ćerka imala je samo šest godina, a Evin izbor mi je u trenutku kada mi je pričala priču pao veoma teško. Istovremeno, poštovao sam njenu potpunu odanost sopstvenim principima. Ona ničim nije prikrivala posledice svog izbora, ili se pravila da ta priča nije postojala. Bila je veoma otvorena.

* Koliko se Eva razlikuje od Vere iz vašeg romana?

- Kada stvarate lik u romanu, ne možete da mu sudite, već morate da razumete njegovu motivaciju. Ne smete na njega da projektujete svoj svet i svoje vrednosti. Ni u jednom trenutku nisam osuđivao Evu Panić-Nahir, a kada sam je opisivao u knjizi, želeo sam da njen karakter ima široku skalu. Ali i da je razumem u njenom vremenu. Da shvatim da je ono što je radila bilo svrsihodno u eri u kojoj je živela. Bila je to epoha komunizma, epoha velikih utopija. Ideje su bile tada mnogo važnije od ljudi.

* Vera za sebe kaže da je socijalista, idealista, ateista, ali i - dinosaurus. Šta se u našem vremenu desilo sa idealizmom?

- Živimo u vremenu sa mnogo manje ideala. Deo čovečanstva postaje, istina, sve fanatičniji, po pitanju religije, ali naše vreme je kada su u pitanju ideali otišlo na potpuno suprotnu stranu. Postalo je cinično. Ništa se ne može prihvatiti više bez rezerve. Ostali smo bez čvrstih istina u koje se može verovati. Danas su vođe takozvanog slobodnog sveta ljudi poput Donalda Trampa, kome je gotovo svaka reč lažna. Svakim sledećim "tvitom" pobija, ili protivreči onom što je već rekao. I to je veoma infantilno. Jednoga dana mu je jedna stvar istinita, drugog, nešto sasvim suprotno. Ali, svuda u svetu postoje takvi režimi, u Turskoj, u Izraelu, gde imamo premijera koji je osumnjičen u tri slučaja podmićivanja. Pojedincu je zato veoma teško da uspostavi stabilnost, jer oseća da je realnost nešto što stalno može da bude prepravljeno. Zemlja nam se stalno trese pod nogama.

foto D.Dozet

* Tema knjige je prećutana istina koja razara jednu porodicu, a ćutanje o Golom otoku negativno je uticalo na naše društvo...

- Prvi put sam o Golom otoku čuo od Eve, a potom sam krenuo da istražujem. I danas mnogi moji čitaoci u Izraelu ne znaju ništa o logorima za prevaspitanje, koji su postojali u Titovoj Jugoslaviji. Čak i nekadašnji zatočenici Golog otoka, kada se sretnu, ne razgovaraju o tome. Nerečene istine su izuzetno bolne i opasne. Ljudi ne žele u njih da diraju. Danilo Kiš je snimio emisiju o Evi Nahir-Panić i Ženi Lebl, ali posle prvih, emotivnih reakcija, ova priča je pala u zaborav.

* Da li je uloga književnosti da otkriva takve tajne?

- Upravo književnost je snažan način da se pristupi takvim temama, tako što svoje čitaoce provedete kroz iskustvo koje su imali ljudi na mestima kao što je Goli otok. Da čitajući knjigu, osete kao da su bili tamo.

RAZUMETI DRUGU STRANU

VEOMA je ugodno kada možete da razumete drugo ljudsko biće, koje se od vas razlikuje, na bilo koji način, po polu, rasi, nacionalnosti... Kada pišete o nekom ko je različit, otvara vam se mogućnost da budete taj drugi. Mogu da pišem o veoma starom čoveku i razumem kakav ću biti za nekoliko godina. Ili o Palestincima, koje nažalost i dalje smatramo neprijateljima, da bih razumeo njihovu poziciju. Jedini način da dosegnete bilo koji dogovor, pomirenje, u svakom sukobu: nacionalnom, teritorijalnom, ili čak onom u kuhinji, jeste da pokušate da uvidite kako ta druga strana razume taj konflikt.

KAKO SU LjUDI POSTALI MASA

MEDIJI nam danas pričaju velike priče našeg vremena, kakvi su ratovi i krize, poput migracija, ali i one lične, intimne, o pojedinačnim ljudskim sudbinama, a da su i sami vrlo varljivi. Masovni mediji, kako im ime kaže, namenjeni su masama, odnosno oni su svojim pristupom pojednostavljivanja jezika, ljude pretvorili u masu. Promovišu kič. S druge strane književnost, u toj situaciji, svojom utemeljenošću, delikatnošću, iznijansiranošću, može da ponudi priče koje se ne mogu tako lako opovrgnuti.