ZA bolesne postoji bolnica, za lude postoji ludnica, za budale nema ništa - zato ih svuda ima!

Ovu "filozofsku" misao izrekao je nekom prilikom Ljuba Moljac, a zapisao njegov kolega Milan Caci Mihailović. Posle mnogo godina od glumčeve smrti (1989) ova anegdota našla se među koricama trećeg Cacijevog "Uspomenara 212", a uz nju i mnoge pozorišne dogodovštine, od prvih decenija Ateljea do naših dana.

- Prethodne dve knjige sam štampao, ovog puta je izdavač zaječarsko Pozorište "Zoran Radmilović" - objašnjava svestrani dramski umetnik, inače najveći rizničar glumačkog života iza kulisa... Prva knjiga izašla je 2007. godine, druga tri godine kasnije, a kad sam pomislio da sam već završio posao, počeo sam da saznajem nove priče i jednu po jednu ukucavam u kompjuter.


PROČITAJTE JOŠ: "Nema više Nede, nema one predivne dame, nema moje prijateljice": Potresan govor Feđe Stojanovića na komemoraciji glumici

Novi "Uspomenar" pojavljuje se u jubilarnoj, pedesetoj Cacijevoj sezoni na sceni Ateljea 212. I dok je u biografiju upisivao (i dalje upisuje) nove uloge, nastavio je da vredno beleži crtice iz pozorišnog života:

Cica Perović i Ljiljana Krstić 1964. godine

- Tako se nakupilo, ukupno, pet stotina pričica, koje su pretežno nastajale na probama, gostovanjima i putovanjima. I naravno, kako je Mihiz govorio, u najznačajnijoj instituciji u pozorištu - bifeu. U njima su glavni junaci razne ličnosti, ne samo glumci, reditelji i pisci. Akteri su i dekorateri, sufleri, ton majstori, šminkeri, biletari, svi oni bez kojih teatar ne može. Tako je nastala i priča pod nazivom "Veliki mali", u kojoj je glavni junak tadašnji student prava Saša Ranđelović (danas biletar u JDP) koji je ovaj posao počeo u Ateljeu, kao naslednik čuvene Pavice Gertner. Iako je visok dva metra, Mira Trailović mu se obratila rečima:

- Mali, moraš da pročitaš tekst predstave koja je u pripremi, da ga naučiš napamet. Kad bude generalna proba da dođeš da gledaš. Moraš da znaš šta prodaješ!

Caci otkriva da se većina priča odnosi na Atelje, ali pošto je to bilo mesto "na kom se slobodno mislilo i govorilo", mnogi "likovi" su i glumci drugih pozorišta:

- Posle prve knjige počeli su ljudi sami da mi se javljaju, donose priče, fotografije, plakate. Reč je o neiscrpnom izvoru, kad god se okupimo pojavi se neka nova anegdota.

Između ostalog, svedoči Mihailović, često se priča o domaćoj dramskoj literaturi, šta je hit, šta je "kasa štih", šta se novo igra na srpskim scenama...

Tako, neko upita Milana Gutovića:

- Je li, Lane, koji je po tebi danas najbolji komad u Srbiji?

- Tanja Bošković, do daljeg - kao iz topa odgovorio je Lane.

Nekoliko stranica dalje i jedna beleška u kojoj svoju "ulogu" imaju i "Večernje novosti". Naš list je pisao kako je (1967) otkazana predstava "Ko će da spase orača" zato što je Zoran Radmilović povredio ruku. Tim povodom, Čkalja (koji je deset dana ranije takođe povredio ruku), šalje telegram preko "Novosti":

- Dragi Zorane, STOP. Dok ostali svet drži gipsane ukrase na zidu, nas dvojica nosimo na rukama. STOP. Nadam se da ovo neće dugo potrajati i da ćemo se brzo vratiti na daske koje prelom znače!

Legende u zaječarskom pozorištu

A na kraju ove pričice i komentar Ljube Moljca: "Blago nama, teško nama, sve je to u novinama."

Da u umetničkim krugovima ima i one slatke, konkurentske "pakosti" svedoče sledeće dve anegdote:

U Ateljeu 212 održana je premijera Sartrovih "Prljavih ruku", u režiji Nikite Milivojevića. Kažu, predstava nije trajala ni pun sat. Izlazeći u foaje posle premijere, reditelj Dejan Mijač procedi kroz zube: "Taman sam zaspao, ono kraj!"

Sledeća svedoči kako beogradski boem, pesnik Jaša Grobarov, pita i odgovara trudeći se da objasni važnu stvar svom drugaru Matiji Bećkoviću: "Je li znaš ti koja je razlika između tebe i mene? Ja se pravim da sam lud, a ti se praviš pametan."

Inače, u ovom "Uspomenaru 212" (za razliku od prethodna dva) postoji i posebno poglavlje od dvadesetak stranica posvećenih Petru Kralju, pod nazivom "O besmrtnosti". Zašto baš njemu?

Boža Miletić, Dušan Kandić i Branislav Mihailović

- Od mog prvog koraka u Ateljeu i uskakanja u predstavu "Purpurno ostrvo", delili smo scenu i drugovali četrdeset godina - kaže Caci Mihailović. - Slavili smo rođenja dece, ženidbe, selidbe, upise na fakultet. Priča o Peri Kralju je priča o dobroti jednog čoveka...


PROČITAJTE JOŠ: Karim Ajnuz: Žene su ponovo najveće žrtve

PRAZAN STOMAK

GLUMCI na gostovanju imaju slobodno prepodne. Obilan doručak je obavljen, popijena jutarnja kafa. Približava se ručak koji organizuje domaćin. Gorica Popović ima konstruktivan predlog:

- Ljudi, hajde nešto da prezalogajimo, ne valja da se ruča na prazan stomak!


PUSTE ŽELjE

POVODOM velikog glumačkog jubileja, pita novinar devedesetogodišnjeg Vlastu Velisavljevića:

- Šta niste igrali za ovih 75 godina, a želeli ste i zbog toga vam je žao?

- Hokej na ledu - odgovara Vlasta kratko i jasno.