Карим Ајнуз: Жене су поново највеће жртве

Н. ЈАНКОВИЋ

16. 01. 2020. у 17:15

Карим Ајнуз: Жене су поново највеће жртве

Карим Ајнуз Фото Н. Јанковић

Упркос прокламованим људским правима, промовише се идеја да им је место у кухињи, у кући, у затворености духа, сматра редитељ из Бразила

СУПТИЛНЕ и јаке људске приче у мелодрамском кључу права су реткост у савременој кинематографији, а победнички филм у канској селекцији "Известан поглед", остварење "Невидљиви живот" бразилског редитеља Карима Ајнуза, повратак је темама људске осујећености у савременом свету. Гост "Кустендорфа" каже да упркос глобално прокламованим људским правима, свет постаје све мање добро место за живот, присуствујемо великом паду у коме су жене под утицајем надирућег и често прикривеног конзервативизма прве жртве и имају све мање моћи да своја стремљења, свој унутрашњи живот пренесу у стварност.

- Радња романа Марте Баталхе а који је предложак за филм смештена је у период од 1938. до 1950. године прошлог века. Свео сам хронологију на крај тог периода, у годину када је положаја жена у нашем друштву био изразито традиционалистички у погледу онога што зовемо слобода личности. То је период уочи промена које су омогућиле женама да лакше дођу до посла, до добрих позиција у друштву и каријере, да се разведу без осуде друштва, да саме себи одаберу животну улогу у складу са својим бићем... Те промене су се догодиле, али сам ову тему одабрао управо зато што ставри поново иду "низбрдо". Старо се нажалост враћа, али се о томе не говори.

* Кажете да је дошло до регресије, назадовања на штету жена ?

- Током последње две године, убрзано, велики талас конзервативизма преплавио је Бразил, моју домовину. Све је у знаку носталгије која вуче ка средини прошлог века. Промовише се идеја да је жени место у кухињи, у кући, у затворености духа... Узрок је нагли успон Евангелистичке цркве у Бразилу, а друга ствар која прати овај талас је нагло повећање броја кривичних дела и злочина према женама. Парадоксално, у свету Бразил има имиџ либералне земље, а ја сам желео да кажем да се то променило, претворило се у супротност тој увреженој слици. Услед "затварања" жена у мушки свет, оне имају унутрашњи "невидљиви живот" кога се не одричу, за који се боре, само их треба видети. Верски утицај о коме говорим подразумева масовно конвертитство. Ова црква се шири невиђеном брзином. Мени је јако чудно што се о томе не говори у највећим медијима. То је тек помало тема за друштвене мреже. Али погледајмо стварност, религијско конвертитство иде "руку под руку" уз изборне политичке тријумфе конзервативаца, они су у налету који се осећа у свим сегментима живота. Слично је и другде у свету, када кризе узму маха, економске, моралне, ратне и сваке друге.

* Шта се у том мењању поретка, у овом назадовању дешава са мушкарцима?

- За жене се мења пуно тога, а мушкарце, чини се, све ово не дотиче превише. Они ће углавном седети испред телевизора и ћутати. То је накакав прећутни "социјални договор" какав се може видети у многим државама света. Неће погледати према жени и ствари поправљати. Жене и ћерке су у кући, мушкарци су углавном у кафани или у фотељи. Мушкарац чува свој свет, он се подразумева. Има и сараднике, па ће тако мајке саветовати ћерке да остану у лошем браку, да трпе јер "то је брак". Или ће им друштво сугерисати, да се мало затворе према животу, према околини, да се повуку. Овај филм је доживео значајан успех јер се бави тим финесама, које су мени стицајем околности добро познате. Одрастао сам у кући уз мајку и баку, отац је отишао одмах након мог рођења, па су ми успомене и сећања "диктирали" причу... Али као мушкарац, нисам могао имати потпунији увид у њихов унутрашњи свет, било је потребно додатно разумевање. Зато сам се окружио женама, сарадницама на снимању филма, од књиге као предлошка, преко писања сценарија, све су то радиле жене, а главне улоге су поверене глумицама Јулији Стоклер и Керол Дуарте... Потрудио сам се да ствари заиста видим њиховим очима.

* Два главна лика, Еуридика и Гвида, свој "невидљиви живот" одржавају потпомажући једна другу иако су силом прилика раздвојене. Оне тај прижељкивани живот деле, као што то често најбоље пријатељице раде...

- Баш зато сам желео сам да у филму имам глумице које нису познате. Да се види боље, да су њихови карактери истинити, животни. Оне нису некакав изузетак у нашој стварности, више су правило. Како су њихови истински животи невидљиви, унутрашњи, музика у филму "игра" важну улогу. Еуридика, која жели да постане славна пијанисткиња, у околностима које њену аутентичну унутрашњу "песму" гуше - то је у филм уградило неколико моћних клавирских композиција. Она је тих карактер који жели да буде део света. Ту је и музика која појачава карактер њене отвореније, "гласније" сестре Гвиде. Њен највећи сан је да пронађе праву љубав, али околности које ограничавају место жене у друштву не дозвољавају да оствари потпуно приснан односа какав јој је потребан и рекао бих пожељан и нормалан. Ја желим да верујем да је тај прави аутентични живот, који је нажалост невидљив, отпоран на зло. И вреди се за њега борити.

* Публика у Србији Вас најбоље познаје по документарном, култном остварењу "Катедрале културе", реч је о обједињених шест прича о неким значајним светским грађевинама...

- Још 2009. године сам снимио "road movie" доброг наслова: "Путујем зато што морам, враћам се зато што те волим". Филм је видео Вим Вендерс, а када је покренуо пројекат "Катедрале културе" позвао ме је, баш као и Мајкла Медсена, Роберта Ретфорда, Михаела Главогера и Маргарет Олин, да снимим једну од укупно шест прича о чувеним грађевинама које су на неки начин обликовале нашу цивилизацију. Они су "покрили" Берлинску филхармонију, Народну библиотеку Русије, Халден затвор, билошки Салк институт У Сан Дијегу и оперу у Ослу. Требало је да дамо одговор на питање: Када би зграде могле да говоре, шта би о нама рекле? Јер оно што градимо, врло вероватно говори нешто и о нашој души.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Библиотека града Београда обележила 89. рођендан: Читалац године тринаестогодишња Милица

* Ви сте за ово цивилизацијско и филмско, узбудљиво путовање одабрали "Помпиду центар", зашто?

- Прво сам желео да снимим стари берлински аеродром који су 2012. године желели да затворе. Аеродроми носе толико прича, срећних и тужних. Носе по свету, толико потресних усуда. Догодило се да су власти одустале од затварања аеродрома, па сам се још једном, баш као и у случају играног филма "Невидљиви живот" окренуо својим сопственим искуствима. Сећања носе највећи емотивни и стваралачки набој. Када сам био тинејџер, живео сам у Паризу једно време са својим оцем који је Алжирац, досељеник у Француску. Тада, осамдесетих, испред "Помпиду центра" дешавао се сусрет различитих култура. Све то мењало је Француску у друштвеном смислу као и Париз у оном визуелном. Тада није било улазница, није било обезбеђења, а сама зграда је била високотехнолошка иновација важна за осамдесете.

* Грађевину сте дакле приказали, из талога искуства, из сећања о животу у Паризу...

- То је накакав "жилверновски", ултрамодерни свемирски брод усред Париза. То је омаж граду који је подељен, са неколико елемената који ипак успевају да различите људе повезују. Мој отац и цела моја фамилија са његове стране пореклом је из Алжира. Прва су генерација досељеника. Дакле, овде породични фактор има важну улогу, као и у "Невидљивом животу". Ја сам после две тинејџерске године живота у Паризу овај град напустио, јер је било превише тешко уклопити се. Кад год вас питају за име, помисле да долазите из арапског света и одбијају нас. Мени је било јако тешко да изнајмим стан, да нађем посао, чак и да уђем у музеј. Данас је лош однос "запада" према људима из арапског света још наглашенији. И не једино "запада", сумњичавост можете видети и на београдском аеродрому ако се зовете Карим, а држављанство у пасошу вам је бразилско. То је сумњиво. Стално сте знак питања.

* Ви сада живите у Берлину, успешни сте, имате ли тамо сличних проблема?

- Људи некад мисле да сам Сиријац или Турчин, "ауслендер" у сваком случају. Ја сам се навикао да будем нетипичан и за околину помало мистериозан карактер. Додуше, када уђем у зубарску ординацију, а докторка пита сестру како се изговара ово име, знам да је то знак отпора према мени. Јер име Карим уопште није тешко изговорити. Све то појачано је после "кула близнакиња", наравно. Али ја волим свој берлински живот. Живим у улици која је поплочана калдрмом, близу канала. Подједнако близу су ми природа и градска врева. Устанем, затим пишем, па идем у студио кроз диван парк. Увече имам пуно избора: ту је позориште, нека журка је увек у понуди, ако ми не баш одговара мирно вече код куће. Могу од дана да направим шта желим, па град осећам као свој, упркос том сталном отпору према досељеницима.


* Одржаћете радионицу за студенте из целог света овде на "Кустендорфу". Шта ћете рећи талентованој деци?

- Ови сурети су веома значајни. Они би требало да знају да улазе у тежак посао где је такмичарски дух јако изражен. Та борба за позиције некад је скоро неиздржива. И биће још горе. Филм мора бити не њихова посвећеност, већ њихова опсесија. И то појачана слепом тврдоглавошћу, упорношћу, у супротном од посла нема ништа. Ја сам почео као архитекта, али сам пожелео у једном тренутку да немам ништа са овом "фелом" и квардтаним метрима. Затим сам испробао "Супер 8" камеру. Видео сам, то је средство којим на леп начин могу да поистоветим виђено са оним што се у мени налази као духовни садржај. Биле су то лепе слике које су ме преобратиле у ово што сам данас.


* Са каквим утисцима ћете напустити Србију?

- Први пут сам у Србији и други пут на Балкану. Био сам једном гост филмског фестивала у Сарајеву. Не знам довољно о српској аутентичној архитектури, за мене је све ово има егзотичан "шмек", измешетеност из метрополе, фестивал на врху једне планине, близу границе. Традиционалне сеоске куће постављене су око цркве и око трга, у малом бајковитом граду где се не може видети ни једна реклама. И ово је једна од "катедрала културе", узбудљива.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације