POZORIŠNA KRITIKA: Složena igra tradicije i polova

Iako je jasan koncept danas jednog od najzanimljivijih reditelja kod nas, Igora Vuka Torbice, da jednu od najzanimljivijih i, ujedno, najteže "čitljivih" poetskih drama Garsije Lorke, "Krvave svadbe" postavi na scenu kao anamnezu mehanizma tradicije, na račun prirodnog ljubavnog izbora, to se pokazalo kao preteško za festivalski ansambl.

Izborom glumaca, koji su došli iz srpskog i crnogorskog pozorišta, reditelj je, uz pomoć Branka Hojnika, scenografa, uspostavio prostor u kome su stubovi, ograde, ispred dominirajućeg prisustva meseca, prirodna prepreka i brana prirodnom toku kretanja i osećanja. Ova mehaničnost je podvučena svojevrsnim skandiranjem (kompozitor Vladimir Pejković), i to "pevanje" je dobro ujednačilo Lorkinu ideju pogubnosti tradicije i rediteljevu želju da se, kroz uranjanje u prvobitni ritual, blizak antici, razume tragedija mladenaca i njihovih porodica, kao i društva, koje, umesto da želi sreću, traži njihovu smrt.

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA: Koreografski triler sa slobodom džeza

U tom konceptu se nisu svi glumci podjednako snašli.

Varja Đukić (Majka), nije se do kraja dobro čula na otvorenom prostoru, a čitava njena pojava i emocija, bili su pomalo preterani za savremeno tumačenje "poetske pravde", na kraju, kada prihvata snahu, koja je skrivila smrt njenog sina. Milica Grujičić (Verenica) je bila tačna, naročito u emociji, ali, takođe, nedovoljno čujna. Miroslav Fabri (Otac) se istakao kao najistinitiji i najbliži rediteljevoj ideji. Tako isto i Dragana Voganjac (Suseda, Prosjakinja, Smrt). Nažalost, dva glavna muška lika, Pavle Popović (Leonardo) i Vukašin Ranđelović (Verenik) nisu dosegli složenu dihotomiju nametnute društvene uloge represivnoe tradicije i prirodne borbe, između muža i ljubavnika.

Čekamo premijeru i u Novom Sadu, jer je zanimljivo proveriti kako će ovaj ritualni teatar funkcionisati u zatvorenom prostoru.