Jurij Poljakov: Nobela uvek bira ideologija

MALO se šta promenilo od slike književne scene tranzicione Rusije koju sam opisao u satirično intoniranom romanu "Jare u mleku". Naprotiv, ta tendencija koju sam primetio devedesetih razvila se i produbila, ta moja fantazmagorija postala je, takoreći, realnost, jer mnogi koji sebe nazivaju piscima i ne znaju da pišu - kaže, za "Novosti", Jurij Poljakov, ruski prozni i dramski pisac, pesnik, esejista i publicista, koji važi za patriotski orijentisanog intelektualca.

Jedan od najčitanijih i najprevođenijih autora savremene Rusije, društveno angažovan i kao član Saveta predsednika Ruske Federacije za kulturu i umetnost, dugogodišnji glavni urednik ugledne "Literaturnaje gazete", u Beogradu je bio učesnik skupa "Kontrapunkt", u organizaciji Ministarstva kulture i informisanja i Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka.

- Slična je, nažalost, situacija u celom svetu, pa i sa Nobelovom nagradom, za koju su kriterijumi pali do te mere da je dobijaju autori koje pre 30 godina niko ne bi ni primetio - nastavlja Poljakov, te navodi primer nobelovke Svetlane Aleksijevič: - Ona i ja u isto vreme smo dobili nagradu Lenjinskog Komsomola osamdesetih, ona je uvek bila ideološki publicista, ali tada je njena ideologija bila prosovjetska. Odjednom je postala protivnik te ideologije koju je ranije zastupala i iako je oduvek prosečan publicista, dobila je Nobelovu nagradu. Ovaj poslednji incident, odlaganje dodele Nobelove nagrade zbog seksualnog skandala, nezamisliv je - kao kad bismo zatvorili Boljšoj teatar zbog seksualnog skandala između dva baletana. Opet, i Solženjicin je dobio Nobelovu nagradu zbog borbe protiv sovjetskog sistema, ali on je važan pisac kome ne možete negirati književni i istoriografski značaj - on i Aleksijevič su kao Guliver i Liliputanci.

PROČITAJTE I: Milutin Obradović: Zarobljen sam u tajnama čiji je večiti čuvar strah

Kad je reč o ruskim piscima, oduvek je u Nobelovom komitetu odlučivala ideologija, ističe Poljakov: kada ju je dobio Bunjin politički zadatak bio je podržati belu emigraciju, Pasternak je nikad ne bi dobio da nije bilo skandala povodom objavljivanja "Doktora Živaga" na Zapadu, Šolohov ju je za svoje genijalno delo pak dobio kao gest dobronamernosti prema SSSR, no Tolstoj je - nije dobio.

- Nekada se poklopi da je, u skladu sa tim političkim zadacima, dobiju i veliki pisci poput Šolohova ili vašeg Andrića čija sabrana dela stoje i u mojoj kući i koji je vrlo cenjen u Rusiji - kaže Poljakov, koji godinama učestvuje u kreiranju principa na kojima će biti zasnovan očekivani ruski Zakon o kulturi, čiji je cilj da država podrži kulturu ali i da umetnici budu istinski odgovorni pred društvom, pre svega.

- Koristeći se odsustvom želje vlasti da interveniše u kulturi, mnoge grupe zauzimaju ključna mesta i počinju da diktiraju svoje tendencije i uslove, kao što je Mark Šagal svojevremeno pretio drugim umetnicima "mauzerom" jer mu se moglo - objašnjava Poljakov. - Istinski nadareni tu nikako nisu na vrhu, jer oni pišu, stvaraju, dok se ovi grabe za rukovodeća mesta i bave samopromocijom. Liberalni kulturni delatnici u Rusiji žele da im država da pare, ali da ih nipošto niko ne pita na šta su ih potrošili, pa kada reditelj uzme milion dolara i napravi "spektakl" koji niko ne želi da gleda, on se pravda time da umetnik ima pravo na grešku - da, na jednu, ali ne na pet grešaka koje koštaju po milion. Kada im to kažete, onda kreće kuknjava kako nema slobode stvaralaštva, kako žive u policijskoj državi...

U doba Jeljcina, ističe pisac, pomenuta tendencija dovodila je do krajnosti, da neko dobije milione dolara da bi snimio film o tome kako se raspada Rusija:

- To je u Americi, koja se smatra najslobodnijom zemljom na svetu, nezamislivo. Nedopustivo je da se u njihovom kulturnom prostoru nađe, a kamoli finansira, ideja o unutrašnjem raspadu Amerike, to je tabu. Ono što sebi zabranjuju, Amerikanci pak vrlo aktivno podstiču u zemljama koje smatraju svojim protivnicima, a, nažalost, mnogo je onih koji će im u tome pružiti podršku.