Poezija čuva jezik

SKROMAN i istrajan u nameri da pokaže kako se poezijom može oslikati sudbina današnjeg čoveka, Nikola Vujčić je sačinio zapaženu zbirku "Skrivenosti" (Kulturni centar Novog Sada), za koju mu je juče dodeljena 21. Vitalova nagrada "Zlatni suncokret".

Podatak da je u pitanju tek peta pesnička knjiga ovenčana ovim uglednim priznanjem, slaže se dobitnik, podgreva strahove da stihovima opada cena.

- Uprkos velikom broju nagrada za poeziju, ona je skrajnuta, knjižare neće da prime pesničke knjige, jer se malo čitaju i nisu roba koja donosi velike prihode - kaže, za "Novosti", Vujčić, koji je pesme u "Skrivenostima" pisao tokom protekle tri godine. - Prija mi ovo priznanje, jer, na neki način, opravdava i minuli rad.

U obrazloženju žirija koji su činili Vladimir Gvozden (predsednik), Dragan Jovanović Danilov i Nikola Strajnić, stoji i da se laureat dokazao kao "spretni tragalac za pravom reči unutar savremene inflacije govora".

- Novim tehnologijama i komunikacijom putem SMS-a ili imejla, jezik se izopačuje da bi se udovoljilo brzini. Preterana brbljivost kojom se ništa ne kaže, pogubna je za kulturu. Tu se pokazuje važnost poezije. Ona ne može da izmeni svet, ali zato je veliki čuvar jezika i ima širi kulturološki značaj - ističe laureat.

U nagrađenoj knjizi, dodaje Vujčić, više nego ranije progovorili su prizori iz prošlosti:

- Grčki filozofi smatrali su da je poezija vrsta sećanja. Jedna od centralnih pesama u zbirci je "Dvorište", čiji je moto rečenica Čezara Pavezea - "Čovek se ne seća dana, seća se trenutaka". U pesmama su mi važni upravo ti trenuci, sitnice koje se pojave iznenada. One su zametak, jer se pesma posle pravi, kao vajarsko delo, skidanjem viška reči. Inače, najteže je napisati prvi stih. On je kao vrata sa kojih se širom otvara pogled na buduću pesmu.

Vujčić je uveren da je poezija bolji deo savremene srpske književnosti, da se na tematskom i stilskom planu uklapa u aktuelna kretanja u svetu, ali ističe:

PROČITAJTE I:Nepoznati putopisi Krakova

- Poeziju nije lako čitati! Ne može se odmah odgonetnuti njen smisao i lepota, traži čitaoca koji će joj se više posvetiti. Za razliku od romana ili priče, čitanje pesme ne može se prekinuti na pola. Danas je i smanjen broj listova i časopisa gde bi se pesništvo afirmisalo. Poezija postaje usamljenička, sve se preselilo na internet gde, nažalost, nema kriterijuma, nema institucije urednika, i svako sebi može da objavi šta hoće. Time se njena suština razvodnjava.