POZORIŠNA KRITIKA: Resital kao pozorišna predstava

Kao da smo gledali istu predstavu, jer su pomenuta dva učesnika 51. Bitefa prikazani dan za danom. Jernej Lorenci, slovenački reditelj, koji nas je "oborio s nogu" pre nekoliko godina, sa svojom "Ilijadom", ovoga puta je i Bibliju ("Pesma nad pesmama", "Psalmi", "Knjiga o Jovu"...) , kao i srpsku epsku poeziju pročitao kao scenski resital koji, u obe predstave, malo "živne" u pozorišnu formu u svom drugom delu.

Ima se utisak da smo mnogo više očekivali od predstave "Biblija, prvi pokušaj". Uprkos igri izvanrednih glumaca (Janez Škof, Marko Mandić, Nina Ivanišin, Nataša Barbara Gračner, Gregor Zorc, Jernej Šugman, Pia Zemljić, Aljaž Jovanović i Tina Vrbnjak), Biblija je, za nas u gledalištu, ostala isto toliko uzbudljiva, kao kad je iščitavamo i doživljavamo iz pisanog teksta. Minimalizam, toliko istican u vezi sa ove dve Lorencijeve predstave, nema naročitu svrhu. Ona bi, možda, bila vidljiva, da je originalni tekst drugačije "plasiran", ne samo kao čitanje na sceni, nego, eventualno, kao dijalog različitih pravila i preporuka, duhovne vertikale, koju Biblija nudi. U drugom delu predstave, uz obaveznu golotinju, koja je bila na mestu kada je parafrazirala Hrista u "Pieti", i muke Jova, ali je ostala nejasna kada glumac sve vreme sedi go na sceni, Jernej Lorenci nije uspeo da pozorišnim jezikom, specifičnim po svojoj konkretnosti, dočara magičnost i unutrašnju tenziju nagomilanog iskustva nesreća i stradanja, koje Biblija prenosi.

U predstavi Narodnog pozorišta i Bitef teatra, "Carstvo nebesko", došli smo na ovu premijeru u potrazi za doživljajem, koji je za nas, koji živimo u srpskoj epskoj poeziji srednjeg veka, putovanje kroz duhovne motive, koji su u osnovi našeg nacionalnog bića. Dekonstruisani kroz savremeni, u banalnost uronjeni život aktera, koji poeziju govore i tumače (Olga Odanović, Nataša Ninković, Nada Šargin, Hana Selimović, Branko Jerinić, Nikola Vujović, Bojan Žirović, Milutin Milošević, Slaven Došlo), arhetipski motivi naših srednjovekovnih narodnih tekstova su, možda, uspešno metaforično preneseni u sadašnjost - shvatili smo da Carica Milica, Knez Lazar, Vuk Branković, Miloš Obilić, Majka Jugovića... i danas žive, stradaju, pate za svojom uzalud izginulom decom, da se sve tragično ponavlja... Ali, dublje od toga, predstava nije išla. Ostala je na nivou kreativne prezentacije... U drugom delu predstave, traktat na temu boja, koji je izveo Milutin Milošević, bio je kao iz viceva, kada "dizelaš" tumači svetsku književnost.

Dakle, u prvoj od pomenutih predstava, "Biblija..." očekivano uzbuđenje je izostalo i carovala je tužna dosada. Uprkos inventivnijem drugom delu, osnovno osećanje je bilo razvučenost i monotonija. U "Carstvu nebeskom" (za koju stoji večno pitanje, da li će gledaoci da plate kartu, da bi gledali radioničko istraživanje Lorencija i moćnih srpskih glumaca) listom smo se pitali, zašto je potrebno da se hoda od Narodnog pozorišta do Bitef teatra, zbog drugog dela predstave, koji bi isti efekat i značenje imao i na prvobitnoj sceni.

A Čehov bi se upitao, šta su električna gitara i pojačalo "igrali" na sceni?

Ima se utisak da obe predstave Jerneja Lorencija, prikazane na 51. Bitefu, nisu dostigle značaj "Ilijade", i nisu izašle iz okvira radionice ovog značajnog reditelja, koja je, čini se, značajnija i zanimljivija njemu i njegovim glumcima, nego nama u gledalištu.