NOVOSTI KOD BRANKE VESELINOVIĆ: I u 99. godini sam mlada jer imam dušu od svile

RODILA se u Starom Bečeju i uvek ostala mlada!

Rodila se u septembru, u znaku Device, i uvek ostala dobra.

Rodila se kao šesto dete srećnih roditelja, Jovanke i Aleksandra Ćosića.

Rodila se da bude glumica, i uvek ostala glumica.

Rodila se kao glumica 1938. godine, u predstavi "Karlova tetka", Narodnog pozorišta Dunavske banovine u Novom Sadu.".

Ovim stihovima započeo je Ljubivoje Ršumović pesmu posvećenu Branki Veselinović, "Branka sa dušom od svile".

Ta, i takva Branka, sa takvom dušom i danas je - glumica, dok u svom domu, okružena nebrojenim uspomenama, iščekuje novi septembar i svoj 99. rođendan.

Prepuna životne mudrosti, a vazda ista, odiše istom radošću i energijom kao i pre trideset godina, dok je još uveliko igrala, ili pre pet decenija dok je već po ko zna koji put obilazila planetu i uveseljavala svet, u društvu velikih pesnika, svog voljenog Mlađe, vernih lutaka... Ista je, čista, svilena i puna dobrote, bila ta duša i pre decenije i po, kada je Branka pala sa scene svog JDP - i takva ostala sve do danas, uprkos telu koje se od tada pomaže štakama.

- Pala sam sa visine od tri metra, ali nema veze, dobro je, oporavila sam se i još sam aktivna, moje biografske godine i nemaju mnogo veze sa mojim pravim godinama - kaže glumica, bez trunke jeda ili želje da traži krivca. - Uvek sam vežbala telo, ali još upornije treniram mozak, mora se to u ovim godinama, punih 98, skoro 99, to su već ozbiljne godine. Aktivna je i naša Fondacija Branke i Mlađe Veselinović, za dodeljivanje glumačkih nagrada, kojoj smo moj Mlađa i ja ostavili sve materijalno, to nas nikada nije interesovalo.

I zbilja, nekoliko miliona, koliko su njih dvoje uneli u taj Fond, Branka i ne pominje - taj novac je samo sredstvo da svake godine nekog od kolega ovenčaju nagradom, iskažu poštovanje glumcu. To su tek brojevi, baš kao i godine, koje ona ne priznaje.

Već petu godinu, Branka traje bez svoga Mlađe, sa kojim je delila dobro i zlo kroz više od šest decenija, na sceni i u životu, na putovanjima ali i u našoj zemlji, gde su dugo bili voljeni i poštovani kao "najstariji aktivni glumački par". I baš kao što se štakama pomaže u svom uvek energičnom hodu, Branka se oslanja i na pomagala za dušu - bezbrojne uspomene na veliku ljubav i tolike godine zajedničkog trajanja.

- Svakoga dana pogledam ove fotografije, od mojih roditelja do Mlađinih i mojih, setim se događaja koji su na njima zabeleženi, gde smo tad bili, sa kim, kako je bilo, šta smo igrali... I tako se vežba mozak, to može svako, i trebalo bi svako tako da radi - nesebično deli savete "starijima", mahom decenijama mlađim od sebe.

Te su uspomene svuda oko nje, na brojnim fotografijama, ali i na diplomama, priznanjima, umetničkim delima koja su u paru sakupljali, utkane su one i u Brankine slike, crteže, stihove koje neumorno "veze". "Rimuje" sve, od posveta u dečjim knjigama, do saveta i parola kojima se vodi kroz život.

Jer Branka, rođena i voljena kao Ćosić, a udata i još voljenija kao Branka Veselinović, glumica, pesnikinja i slikarka - pretače stvarnost u poeziju. To nije hobi, nekad ni svesna namera, to se sama njena duša pretače iz krhkog tela, u večnoj težnji da svakog pomiluje, pogledom, osmehom, pokretom ruke, pre svega lepom rečju.

- Kad god mogu posetim i domove penzionera, stalno me pozivaju, a često odem na neki od štandova, gde prodajem igračke, knjige i crteže, za pomoć oboleloj deci - priča neumorna humanitarka, čiju je humanost pre mnogo decenija ozvaničio i Unicef imenujući je svojim ambasadorom, ali i brojna priznanja, među njima i ona "Novosti", za najplemenitiji podvig.

Ljubav koju nisu dali svojoj rođenoj, koja su jedina nedostajala da upotpune njenu i Mlađinu dugoveku sreću - delili su svoj deci sveta. Ponajviše, onoj nemoćnoj, bolešću pogođenoj. Njeno uzbuđenje i radost u prisustvu dece - nije moguće odglumiti, ni za jednu glumicu. Dan-danas Branka mališanima redovno poklanja primerke svoje "Knjige o dobroti", prepune njenih i dečjih crteža i stihova, detinjih mudrolija, ali i pesama Ršuma, te voljene njene "preblage Desanke", Maksimović.

- Sa Desankom sam proputovala svet, usrećile smo mnogu decu, stihovima, predstavama i lutkama, koje još čuvam - priča Branka dok pokazuje omiljenu i najpoznatiju svoju lutku, tačnije lutka u eskimskoj odeći: - Ovo je Sarmiko, došao je sa nama iz Rusije još kad smo prvi put bili tamo, 1956. godine.

Kako uzme u ruke vernog Sarmika, pušta ga da je "obgrli" i "popriča" sa njim, i nastaje preobražaj - Branka istog momenta postaje "samo" glumica, jedan od osnivača Jugoslovenskog dramskog pozorišta koje je obeležilo njen i Mlađin život. Godine igranja, gromoglasni aplauzi, velika glumačka prijateljstva vezala su ih za tu kuću, kao i kumstvo sa voljenom njenom Mirom Stupicom...

Penzija se redovno odriče, baš kao i nekada honorara, u korist nevoljnika, i stan je prodala za sitne novce žureći da još nekom pomogne, materijalno joj zaista ne predstavlja ništa - osim sredstva da se nekom pritekne u pomoć. Branka se ne žali, naprotiv - prepuna je zahvalnosti. Za sve lepe godine koje su za njom, i za one koje dolaze, za prebogat život, za dobrotu kojom je nesebično obdarena, za ljubav koju je odasvud primala. I davala. I daje.

LIČI NA "POKOJNU BRANKU"

BRANKA godinama rado prepričava anegdotu, kada joj je neko od poštovalaca jednom prilikom u pozorišnom foajeu dobacio: "Gospođo, što vi ličite na pokojnu Branku Veselinović!", na šta je Nikola Simić poentirao: "Dabogda nam ti još dugo bila tako pokojna!"

- Eto, i dragog Nikolu sam dočekala da sahranim, a bio je toliko mlađi od mene... - sa setom konstatuje, prisećajući se svakodnevno "zvezdane" ekipe svojih prijatelja: Marije Crnobori, kume Mire Stupice i ostalih velikana koji su nas davno napustili.