Pijavice naših života su svuda oko nas

Radmila Radosavljević

23. 06. 2017. u 23:33

Пијавице наших живота су свуда око нас

Dragan Marinković

Reditelj Dragan Marinković o prvoj ekranizaciji romana Davida Albaharija, paranojama koje postaju stvarnost i stvarnosti koja postaje paranoja

DUGO smo čekali na film “Pijavice”, mi, nekolicina autora okupljena oko tog projekta, i bili smo uporni. Komplikovano je skupiti makar i minimum sredstava da bi se projekat realizovao. Imam utisak, ne znam da li je pogrešan, da je dobro da se ekranizuju romani poznatih srpskih pisaca - kaže, za “Novosti”, reditelj Dragan Marinković, koji ovih dana, posle gotovo pet godina rada, završava snimanje filma po istoimenom delu Davida Albaharija.

Priča o novinaru zaljubljenom u Jevrejku, koji posle teksta o porastu antisemitizma u Srbiji biva pretučen, prvi je Albaharijev roman koji se ekranizuje, a on, zajedno sa Marinkovićem, potpisuje i scenario.

* Film “Pijavice”, kako ste najavili, ipak neće biti roman, nego ljubavno-politički triler inspirisan i Albaharijevim romanom “Mrak”. Šta je lajtmotiv filma, i kako posle nekoliko scenarističkih verzija u finalu izgleda taj miks dva romana?

- Kod mene roman predstavlja osnovu, koja se u mnogim verzijama scenarija dorađuje, a samim tim i menja. Pokušavam da film ima svoju priču, makar se udaljili od početnog predloška. Mi smo koristili neke motive izvrsnih Albaharijevih priča, ubacivali ih u scenario, i to je ono što je najviše pomoglo tekstu. Postojala je ideja da se napravi, kako kažete, miks dva romana, ali se od toga odustalo. “Mrak” je toliko dobar roman da bi se samo po njemu mogao snimiti film. Da ne pominjem druge Albaharijeve romane.

* “Pijavice” su roman o ljudima koji poput kakvih pijavica duha nastoje da isisaju iz nas svako osećanje dobrote. Ko su sve pijavice u ovom našem vremenu i da li ih dovoljno prepoznajemo?

- Pijavice su svuda oko nas. To bi bila neka osnovna tema filma. Za neke znate, ali za veliku većinu, često vama veoma bliskih osoba, ne znate. Ako počinjete time da se bavite, razmišljate, analizirate svoje svakodnevno okruženje, postepeno ulazite u paranoju. Zato je, po mom mišljenju, bolje biti povučen, posvetiti se samo svojim mislima, svojim individualnim malim zadovoljstvima, živeti koliko je moguće izvan stvarnosti, jer stvarnost je zaista paranoja. Ovo ne važi za mlade ljude, oni svet vide drugačije.

* Albahari u svojoj priči govori o paranoji koja postaje stvarnost, i o stvarnosti koja postaje paranoja. U kakvim sve paranojama danas živimo?

- Teško je o tome konkretno govoriti. Svako može sebi da postavi to pitanje, i ne postoji mogućnost neke generalizacije. Podsetimo se na to šta smo sve preživeli od devedesetih godina prošlog veka do danas, a nažalost, mnogi nisu. Posledice paranoje, oličene u različitim bolesnim ponašanjima i reakcijama, mogu biti pogubne po pojedinca. Šta je lek u takvim slučajevima. Samo istina... I borba za nju.

* Da li su istina, poštenje, etika danas prezreni, kao što nam se čini, i koliko je čovek ucenjen na poslušnost i licemerje da bi opstao?

- Mislim da je preterano reći da savremena društva preziru istinu, poštenje, etiku. Živeo sam jedno vreme u Nemačkoj i Švajcarskoj, i samo na osnovu mog iskustva, naravno da se ograničavam, u krugu ljudi s kojima sam se družio, nisam imao utisak da su ove vrednosti prezrene. Suviše se fokusiramo na situaciju kod nas, što je logično, ali mislim da bi trebalo gledati u zemlje kao što je Nemačka, u kojoj se, moram da napravim malu zadršku, pošto gledam iz ugla svoje profesije, ne osećaju takva poslušnost i licemerje. Ono što je za mene ideal, to je moj osećaj apsolutne slobode kada sletim u Ameriku. Znam da većina ljudi kod nas ne misli tako, ali ja govorim samo o svom osećaju.

* Glavne junake u vašem filmu igraju Nikola Đuričko, Lazar Ristovski, Petar Božović... U nekim najavama pominjao se i Rade Šerbedžija. Da li ste vi odustali od saradnje ili on?

- Dodao bih, da mi se ne pripiše da je i ovo “gej” film kao “Diši duboko”, da u “Pijavicama” igraju dve izvanredne glumice: Marijana Janković, jedna od trenutno najpoznatijih danskih glumica, i hrvatska glumica Iva Mihalić. Bilo mi je zadovoljstvo da radim sa ovakvom glumačkom ekipom. Istina u vezi sa drugim delom pitanja je jednostavna - smanjio sam godine glumaca u filmu, tako da nisam mogao da pozovem Radeta. Veoma mi je žao zbog toga, jer je on glumac koga sam oduvek želeo da vidim u svom filmu. Njegova spontanost i lakoća kojom igra uvek su me je oduševljavale.

* Režirali ste “Neku čudnu zemlju”, inspirisani satirom Domanovića, “Vizantijsko plavo” po priči Milorada Pavića, “Bumerang” po romanu Svetislava Basare. Pored te zanimljivosti kada se književna građa “seli” u drugi medij, “pokretne slike”, da li se s pravom literaturom na filmu i manje rizikuje?

- Odgovor je kratak - mislim da se mnogo više rizikuje. Podsetiću na “Smrt u Veneciji” Viskontija, kada sam odgledao film, bio sam razočaran, jer sam obožavalac literature Tomasa Mana. Posle mnogo godina promenio sam mišljenje. Imam obavezu da čitaocima kažem pravu istinu. Saradnja sa tako kvalitetnim ljudima kao što su pisci po čijim sam delima radio je sasvim jednostavna stvar. Shvataju razliku između literature i filma, kao i neophodnost promena koje se manifestuju u drugom mediju. Mog prijatelja, Milorada Pavića, uvek ću pamtiti po tome.

* Kada planirate premijeru, da li ćete “Pijavice” možda čuvati za neki svetski festival ili će odmah u naše bioskope?

- Film će, nadam se, biti gotov ove godine. Voleo bih da probamo da stignemo za Berlin, jer sam tamo bio sa “Bumerangom”, ali nisam siguran da ćemo stići. U Srbiji, verovatno sledeće godine.


HRABROST JE LIČNI ČIN

* SMATRA se da su dobro, moral i građanska hrabrost lični gestovi pojedinaca, a da se u predrasude, strah, korumpiranost i zlo nekako uvek ulazi kolektivno. Da li je zbog toga tako lako manipulisati ljudima?

- Naravno da je hrabrost lični čin. I samo tako je bitna. Govorim kao osoba koja kolektivnosti ne pridaje nikakav značaj. U bolesnim društvima, u kojima je mnogo pojedinaca koji boluju od kolektivnog mišljenja i takvog bezličnog stava, nameće se utisak da je bolesno celo društvo. Ali uvek ima pojedinaca koji su moralni, hrabri, i ma koliko to prevaziđeno zvučalo, pošteni. Da, u ovom filmu postoji neki prkos pojedinca, njegova borba za svoj status, ali se odgovor ni na samom kraju ne zna.


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije