Žak Odijar:Migranti imaju i lice i glas

MI o migrantima ne znamo ništa. Za nas, to su ljudi bez lica i glasa, kaže reditelj Žak Odijar, koji je na "Kustendorf" doneo film "Dipan", izbegličku priču o pokušaju bivšeg "tamilskog tigra" da se prilagodi životu u Parizu. Ovo ostvarenje se lane direktno sudarilo sa talasom izbeglih sa Bliskog istoka, a francuskom autoru donelo je -"Zlatnu palmu" u Kanu.

- O migrantima sam počeo da razmišljam ranije, snimajući film "Prorok", dok izbeglička realnost još nije postala ovako izražena - kaže Odijar u razgovoru za "Novosti". - Reč je o intuiciji, mom načinu da kažem šta mislim da bi se u društvu moglo desiti. Licima koja su drugačija, različita, prvo sam dao glas koji nemaju. Oni su, pogledajte i proverite na ulicama, nemi. Kada vidite Tamila, ili Sirijca, nekog Afrikanca, on kao da ne postoji. Pokušao sam tim ljudima da dam i lice. Moj junak je Antonihasan Jesuthasan, bivši "tamilski tigar", dakle neko ko u sebi nosi najveći stepen kompleksnosti onoga što mi jednostavno zovemo migrantom.

* Kako izgleda taj sudar svetova na ulicama evropskih gradova?

- To već dugo traje i svakodnevica je miliona ljudi. U Kaleu, na istočnoj železničkoj stanici, na pijaci, u metrou, svakodnevno vidim skandalozne situacije i mnogo toga što se dešava poznato je iz medija. U nekom trenutku smo pristali, verovatno nekom političkom odukom i na papiru, da izbrišemo razlike među ljudima. Ali, razlike postoje u stvarnosti, jer su kulture različite. Pripremajući se za snimanje, obilazio sam kolektivne centre za migrante, gde su ljudi koji su zvanično došli u državu. Tamo je očaj. Zamislite kako je tek sa onima koji su ilegalno prešli sve granice. Pogledajte samo njihove izraze lica i kretanje u prostoru, sve je potpuno drugačije. Tamil, Indijac, Sirijac i Evropljanin drugačije osećaju, jer su nam kulture različite, a to se ne uvažava.

* Stvarnost je pokazala da Evropa nema rešenja za veliku krizu...

- Francusko društvo nije umelo da se nosi sa talasom migranata. Mi čak nismo integrisali ni migrante sa severa Afrike, koji pristižu od 1960. godine. Nije bilo reformi u obrazovanju i drugim oblastima. Pokušaji da se reši njihova integracija mahom su neuspešni. Političari kasno reaguju na događaje, a trebalo bi da ih predviđaju. U čudu sam i veoma razočaran...

* Kako ste izbegličke likove, "uzete" sa ulica, transponovali u filmske, kompleksne karaktere?

- Realnost uzimam kao osnovu i na njoj razvijam fikciju. Dodajem pomalo, pa realizam iščezava pred porukama. Ne brinem da li će zbog kompleksnosti mojih likova neko teže prihvatiti to što sam napravio. Mora se razumeti da je glavni junak "Dipana" čovek koji je sa 16 godina regrutovan u "Tamilske tigrove", a kasnije je napustio domovinu sa lažnim francuskim pasošem. Kao naturščik on postaje junak moje priče. On u Francuskoj ima "kao život", "kao porodicu", ima zapravo život koji je u velikoj meri laž.

* Želeli ste posle "Dipana" da snimate u SAD sa Džonom Rajlijem, da li će se to ostvariti?

- Ostalo je nerešeno da li ćemo raditi u SAD ili u Evropi, sa ovdašnjim ili sa holivudskim glumcima. To je stvar učinilo potpuno neizvesnom. U svakom slučaju, radoznalost me pokreće, pa će iz nje izaći ono što zapravo najviše i želim, neki novi film.

* Kada niste usredsređeni na razmišljanja o filmu, kako provodite svakodnevicu?

- Imam decu, najviše vremena provodim sa njima. Ostatak dajem svojim ljubavima. Uživam u čitanju, ili u običnim šetnjama po Parizu, baš kao i svi drugi, obični ljudi.

KUSTURICA

* KOLIKO je dolazak na "Kustendorf" za vas važan?

- Obišao sam ovo mesto, uživao u muzici, bio na odličnom koncertu. Prethodno sam imao radionicu sa studentima, ali su oni, nažalost, postavili premalo pitanja, ili je moja želja da učestvujem u životu sa njima velika, a vremena nikada nema koliko bih želeo. Pre svega, radovao sam se susretu sa Kusturicom. Mi smo saborci u svetu kinematografije i borimo se na strani autorskog filma.