LJubodrag Janković: Važno je da duša ne obajati

AKO čovek ima neku vatru u sebi, plamičak, ideju, ako je sačuvao dete u sebi, neku božansku igru, sve može prevazići. Ovo poručuje veteran naše likovne umetnosti Ljubodrag Janković Jale (1932), kome je minule nedelje otvorena retrospektiva u Grafičkom koletivu, a njegovi crteži upravo su objavljeni u monografiji povodom dve decenije postojanja Galerije “Haos”. Svaki novi susret sa publikom, posebno onom mlađom, kaže, služi mu da proveri “da mu nije duša obajatila”.

Slikar i crtač, po osnovoj vokaciji, koji se oprobao u skulpturi, najmanje je tokom šest decenija prisustva na likovnoj sceni izlagao grafiku, kojom je počeo da se bavi još kao učenik srednje škole za primenjenu umetnost. Na grafičkom odseku tada mu je profesor bio Mihailo S. Petrov.

- Još od 1957, kada sam odslužio vojni rok, u vreme stasavanja i razvoja Grafičkog koletiva, čitavu deceniju redovno sam izlagao na njihovim majskim izložbama grafike u boji - priseća se Janković. - S druge strane, zahvaljujući želji da se oprobam u bakropisu, koju sam imao od učeničkih, sirotinjskih vremena, od 1961. pa do 1991, uzgred, paralelno sa slikarstvom, godišnje sam radio na dve-tri grafike i predstavljao ih na izložbama Beogradskog kruga. Čar grafike je u tom provokativnom, divnom, iznenađujućem doživljaju, kada u trenutku štampanja otvarite probni otisak.

* Da li vam je, kao prevashodno slikaru i crtaču, grafika ponudila neki “treći put”?

- Ona i jeste vezana za crtež, ali ima složenu i zahtevnu tehnologiju. Okosnica i osnova svega u likovnoj umetnosti je crtež kao disciplina, fenomen, način mišljenja. Bez crteža ne može ništa drugo da se zamisli. Sam taj proces, bilo da je reč o vajarstvu, tapiseriji, tekstilu, ili grafici, zahteva određen ritam i sled događaja u glavi autora. Dok radi, umetnik se ne predaje samo osećanjima, već i razmišlja, analizira, donosi zaključke. Nekada se desi da crtež ili grafika budu inicijacija za buduću sliku, da iz grafike izlaze zaključci koji se prenosite u čitav novi ciklus.

- Umetnik je kao podvodni ribolovac u nekim mutnim zonama svog bića, odakle nenadano izvlači niz obličja, neviđenih i nedefinisanih. Potom ih brušenjem uobličava u ideju koja predstavlja njegovu ličnu koncepciju. Izuzetno je bitna ta sloboda poniranja, tokom koje dolazite do obilja oblika i materijala i iz njih izvlačite bezbroj formi, da bi ih transponovali u delo. Pripadam onoj vrsti slikara koji ništa unapred ne pretpostave, krste, koji nemaju racionalnu koncepciju, već kada taj materijal počne da se uobličava, asocijativnim procesom i redukcijom definišu naziv slike. Za mene su radoznalost, otvorenost, iznenađenja koja se rađaju pred slikom ili crtežom, ono što me stalno vuče dalje. To je beskrajno polje istraživanja. Prava se muka ne da sakriti, kao ni ljubav, a mislim da se bavim najlepšim poslom na svetu.

* Čovek je uvek u centru vaših umetničkih istraživanja...

- U svim umetnostima centralna tema je čovek, čak i u muzici. Život sam posvetio figuri i čoveku kao temi zato što u tom tajnovitom, najlepšem božjem obličju mogu da se nađu toliki uglovi istraživanja, da se generišu ogromne mogućnosti. Ljudskom figurom su se bavili svi pravci u istoriji umetnosti, od praistorije do danas. Čovek kao tema nikada neće biti zapostavljen, iako je jedno vreme vladala skepsa prema figuri, jer je slikarstvo išlo svojim tokovima, ka apstrakciji, kubizmu, fovizmu... Sve je to likovno bogaćenje kroz istoriju, ali i u tom razvoju se dolazilo do toga da čovek ima centralno mesto.

* Na našoj sceni već decenijama postoji podela na umetnike koji se bave figuracijom i one druge, i kao da između te dve grupacije rov postaje sve dublji...

- Razuđenost ideja, pogleda na svet je dobra, pa su mladi sa novim idejama dobrodošli. Jedino sa čime se ne slažem, a što ponekad provejava u tim nekim našim odnosima, uslovno “levice” i “ desnice”, jeste isključivost onih koji u samom startu odbacuju figuru kao nešto čime umetnik treba da se bavi. Nova izražajna sredstva, tehnologije i idelogije treba prihvatiti, ali kao glavni problem u konceptualizmu vidim to što se nisu pojavili meritorni kritičari, sa jakom teoretskom osnovom, koji će uspostaviti vrednosni sistem. I u konceptualizmu ima sjajnih stvari, kao što i u figuraciji postoji poplava diletantizma, od koje ne možete da dignete glavu. Mislim da glavni problem nije ta “ideološka podela”, već je potrebno uložiti napor kako bi se uspostavili vrednosni sistemi.

* Postoji li i hiperprodukcija umetnika?

- Umetnike školujemo u čak šest visokoškolskih ustanova, što jeste veliki problem za jednu ovako malu zemlju. Svake godine, na raznim odsecima, diplomira između 250 i 300 vizuelnih umetnika. Trijaža potom ide spontano i haotično, pa se događa da sretnete diplomiranog studenta kako radi u kafiću, ili pravi pice. To je tužno i dokazuje da samo velika upornost, ogromna ljubav i rad, mogu čoveka da održe u profesiji. Jer, sito je gusto. Ne znam šta će biti sa novim generacijama, jer su uslovi sve gori. Sada je kultura nekako došla do ivice i samo može da se strmekne.

* Kako smo do toga došli?

- Kultura se, u Titovo vreme, pa sve do našeg nesrećnog građanskog rata, razvijala u jednom jako dobrom pravcu. Bez obzira na crni talas, film je egzistirao, književnost je bila sjajna, slikarstvo božanstveno. Likovni umetnici imali su i gradske i republičke otkupe, dobijali ateljee... A onda se devedesetih taljigalo po inerciji, da bi od takozvanih demokratskih promena 2000. nastao kolaps. Jedino što se razvijalo, poslednjih petnaestak godina, je konceptualizam i to ne mogu da oprostim zvaničnoj državnoj, kulturnoj politici. Sve beogradske galerije su u znaku konceptualizma, figurativci više nemaju pristup gotovo nijednom izložbenom prostoru. Kao da je sve makazama prekinuto i stoji. Kvaliteta ima, dela ima, rada ima, ali u smislu afirmacije sve je otišlo na marginu. Na sreću, kultura ima svoje podzemne tokove i uprkos svemu postoji.

MOJ prvi, mali atelje na Kosančićevom vencu bio je zborno mesto za odlazak u Kinoteku. Tu su se okupljali Žika Pavlović, Kokan Rakonjac, Makavejev, Ljuba Popović i mnogi drugi. Posle Kinoteke se razvijala diskusija u kafani “Grgeč”, tako da smo do kasno u noć razgovarali o Ejzenštajnu, italijanskom neorealizmu, “prečešljavali” istoriju filma. Bile su to burne, lepe i sadržajne godine.