Hašekov smeh nad ludnicom sveta

HAŠEK je postigao nešto što je u književnosti retko: za njegovog junaka zna svako, čak i ako roman nije čitao - kaže za “Novosti” profesor Dragan Stojanović, povodom svoje knjige eseja “Švejk hoće da pobedi”, u izdanju “Futura publikacija”.

Gledajući stvar sa mračnije strane, kako Stojanović piše u predgovoru, da nije bilo Prvog svetskog rata, Jaroslav Hašek (1883-1923) ne bi nikad napisao “Doživljaje dobrog vojnika Švejka”. Pisac je sudelovao u ovom ratu i spadao je među one koji ni najmanje nisu bili skloni da u toj velikoj klanici vide bilo kakav, a pogotovo ne neki “viši smisao”.

- Oni koji su čitali smeju se, ne toliko ovom “dobrom vojniku” i svakojakim nevoljama u koje stalno upada, ali se, sa svojom prividnom bezazlenošću, uvek nekako i izvlači; smeje se pre svega Carevini i “idealima” koji se propagiraju, karikiranim nekad vrlo grubo i u niskom registru - kaže Stojanović.

*Kako to Švejk hoće da pobedi?

- “Dobri vojnik” Švejk i njemu slični bi svakako da pobede, ali ne Srbe, Ruse ili Francuze, nego smrt u koju ih Carevina nateruje. Do besmrtne slave koju će steći svojom pogibijom ne drže ni pet para i mnogo više vole pivo nego Njegovo veličanstvo cara Františeka Jozefa Prvog i institucije na čijem je on vrhu. Oni koji zaista veruju u ideale preživele Carevine smešni su na drugačiji način. Takvi sa Švejkom nikako ne mogu da iziđu na kraj. On se uvek i sasvim slaže sa onim što oni govore, a naročito kad ga proglašavaju idiotom. “Pokorno javljam, ja sam stvarno i zvanično, komisijski proglašen za idiota.” U Švejku se na specifičan način mešaju prepredenost, bezbrižnost i poverenje u život. Sentimentalnosti u njemu nema nikakve.

*Na koji način Švejk, koji deluje kao priprost ili malouman, dovodi do apsurda i izvrgava ruglu ceo sistem ubijanja?

- On se ne buni, osim kad ga iz ludnice otpuste bez ručka. Zahteva da prvo dobije ručak. Ali, on ne haje mnogo da ratna mašinerija “ispravno” funkcioniše, kao uostalom, i mnogi njegovi pretpostavljeni. Nešto uvek zabrlja, pušta da stvari idu kako idu, jer ionako je svaki napor da se u taj haos uvede neki plan i red unapred osuđen na propast. On nije nikakav Kutuzov iz “Rata i mira”, ali, kao i on, zna da planiranje ne vredi. Naravno, vrlo smo daleko i od bilo kakvog oduševljenja koje treba da dovede do pobede. Dobar je drug, svestan ljudskih slabosti i u saglasju je s njima. Heroizam je za njega obična budalaština, jer vidi, kao što, najzad, vide i svi drugi, kakva je carevina za koju treba dati život, ali i nezavisno od toga.

*U Hašekovoj knjizi, kažete, jedno od pitanja je: “Šta čoveku treba da bi živeo?” Kako ovaj pisac afirmiše život?

- Švejk je kao “ptičica nebeska”: neko zrno, neophodno da se preživi, naći će se. U civilu trgovac groznim uličnim džukelama kao da su “rasni” psi, Švejk u vojsci u jednom trenutku biva optužen da je špijun. Kad ga pretresaju, nađu kod njega samo kutiju šibica, potrebnih za lulu. Na pitanje: kako to da nema ništa, on odgovara: Zato što mi ništa i ne treba. To treba razumeti “sa zrnom soli”. Onaj ko nema velike prohteve, niti mu situacija dopušta, u miru kao i u ratu, da ih ima, njemu takoreći ništa ne može ni da naudi. On je slobodan i slobodno se kreće kroz mnoge opasnosti ovog sveta, što se onima koji u svom dostojanstvu imaju bezbrojne prohteve izgleda kao idiotizam i blesavost. Švejka takve procene i ocene njegove ličnosti uopšte ne uznemiravaju. On zna bezbrojne primere iz života koji mu daju za pravo. Uostalom, beda ljudskih karaktera se ne pokazuje samo u takozvanim nižim slojevima, već i u onim “višim”, u njima čak naročito; blesavost i budalaština se tamo ne sreću ređe, naprotiv. To je Švejku jasno.

- Prisetimo se, najpre, šta je Ivo Andrić u “Književnom jugu” napisao 1918. u članku “Naša književnost i rat”: “Gonjeni strahovitim vihorom koji nismo zvali ni izazvali i ranjavani događajima, mi smo imali bar onu jednu prednost: lišeni smo slobode odluke i izraza, ali i svake mogućnosti da umetnički sagrešimo. Tako se, baš usled našeg podređenog položaja u ratu, moglo dogoditi da u nas ostane nepoznat tip pevača slepe mržnje i efemernih nedostojnih strasti, dok su u mnogo većim i kulturnijim narodima, upravo ti besomučni ‘junaci reči’ zadugo davali beleg celoj književnosti, ponizujući tako umetnost do službenice najnižih instikata, psihoze, mržnje i krvoločnosti neubrojivih masa. Naša književnost je u prvim godinama rata mučala, i to je jedan vredan i rečit dokaz za njenu dobru moralnu strukturu, jer ako i ne imadnemo šta pokazati budućnosti, nećemo se imati ni zbog čega stideti.”

*Ipak, koja velika dela je inspirisao?

- Za budućnost će svakako ostati “Dnevnik o Čarnojeviću”, da uzmem samo taj primer. Tu ne progovara duh neuračunljivih masa ni besomučni duh ratnih vremena, već melanholija, tragika, humanost.

U svetu, mnogo su, sve do danas, čitani Remarkovi romani, recimo “Na Zapadu ništa novo” ili “Tri ratna druga”, možda upravo zahvaljujući svojim pacifističkim i melodramskim crtama. Tu je i izuzetni Selinov roman “Putovanje na kraj noći”, nezaobilazan kao osuda ratnih strahota i gnusoba kolonijalizma, uprkos kasnijem patološkom autorovom antisemitizmu.

*Ružnoća vremena je, kako ste istakli, zadatak za umetnika?

- Nemački slikar Maks Bekman piše u jednom pismu (posle Prvog svetskog rata) da je umetnik sada, to jest u dvadesetom veku, osuđen da lepotu traži u ružnoći. Može se razumeti zašto on to kaže. Ali, možda bi ipak trebalo pokušati tražiti lepotu i u lepoti. Bez pacova koji te grizu i tome slično. Pa da vidimo šta će ispasti. Ne treba se stideti lepote...