Radoš Antonijević: Istorija u privremenom smeštaju

BEZ obzira na to što je vajarska scena mala, tiha, neprimetna, naša skulptura je izuzetno kvalitetna. Možda ona nema prilike da se iskaže u punoj meri, ali je reč o ogromnom potencijalu koji može da postane svojevrsni brend srpske umetničke scene. Imamo plejadu izuzetno dobrih vajara svih generacija i kontinuitet koji daje optimizam.

O svom zanatu i kolegama ovako govori vajar Radoš Antonijević, docent na Fakultetu likovnih umetnosti, čija aktuelna izložba “Neka vrsta radosti” može da se pogleda u Salonu MSU. Pet izloženih skulptura povezuje zajednička nit, lajtmotiv koji je i u imenu postavke, a preuzet je iz čuvenog Sartrovog dela “Mučnina”:

- U toj knjizi Sartr opisuje stanje svog junaka, koji uz svu mučninu pred trošnim, materijalnim svetom, doživljava ushićenje slušajući muziku. U kontaktu sa umetničkim delom taj junak u jednom trenutku uspeva da prevaziđe paradoks materijalne kratkotrajnosti i dodirne trenutak sreće, života. To jedinstvo i osećaj harmonije sa svetom koje on doživljava uz muziku pokušao sam da dotaknem u svojim radovima. U skulptorskom poslu stalni izazov je borba sa materijalom, koji se opire, troši i menja.

* Jedno od dela je i “Šator Lovćen”, kojim ste nastavili seriju skulptura šivenih od šatorskih krila...

- Kao predmet šator nosi simboliku privremenog objekta, ili objekta koji se koristi za kampovanje, nužni smeštaj. Uz to on je SM boje i ima tu konotaciju i sa vojnim objektom. Dopada mi se preplitanje tih metafora. Ranije sam za teme uzimao muzeje i crkve, čime sam prirodu šatora, koja je nestabilna dovodio u vezu sa institucijama. U ovom slučaju koristim temu planine, koja je više od toga: Lovćen je neka vrsta naše duhovne katedrale. Na njegovom vrhu je mauzolej Njegošu, koga je je izradio Ivan Meštrović, što je još jedna veza sa skulpturom, ali i epskom i duhovnom tradicijom.

* Rad sa kojim ste konkurisali za naš nacionalni paviljon na Bijenalu u Veneciji u podnaslovu ima “Kosovski ciklus”. Da li je i to veza sa Meštrovićem?

- Za skulptore u Srbiji Meštrović je nezaobilazan, a ovde je i slučaj bio takav da je tema koju nam je komisija predočila bila Bijenale i njegova istorija. Istražujući taj istorijat shvatio sam da je prvo pojavljivanje Srbije u Veneciji bilo upravo Meštrovićevom izložbom “Kosovski ciklus”. Većina tih skulptura je i dalje u Srbiji. Ta dela su mi bila jako značajna dok sam se formirao kao vajar, a osim toga, tu postoji i jedan jak konceptualni element, koji je pre sto godina imao jedan zvuk, a sada sasvim drugi.

* Kakva je razlika između vašeg i Meštrovićevog “Kosovskog ciklusa”?

- U vreme kada je Meštrović to pravio imao je želju da se na energiji kosovskog mita izgradi jedinstvo i potom država, koje sada nema, a njen naziv stoji i dalje na ulazu u naš paviljon u Veneciji. Jugoslavije nema, a mi i dalje živimo u tom krugu kosovskog ciklusa, tragamo za identitetom, novim tumačenjima kosovskog mita i pokušavamo da koračamo negde dalje. Svojim predlogom sam hteo da skrenem pažnju i na to da “Kosovski ciklus” već u nazivu ima kružnost i da smo mi posle 101 godine i završenog jednog ciklusa, opet na nekom početku. Istovremeno bi to bilo i skretanje pažnje na bogatu kulturu i tradiciju, sažetu u tom jednom veku. Moj predlog, je bio da unutar paviljona budu dve moje stare skulpture “Šator Dečani”, koji bi govorio o poziciji Kosova, i “Šator MSU na Ušću”, koji bi govorio o našoj geografskoj poziciji i lokaciji. Upravo se u MSU nalazi skulptura namenjena nikada realizovanom Meštrovićevom “Vidovdanskom hramu”, koja je završila u hramu umetnosti. Ti razni istorijski slojevi koji se razlistavaju samo nam nude veliko bogatstvo. Treća skulptura bilo bi jedno namenski urađeno hibridno vozilo u obliku “Vidovdanskog hrama”, koje bi stajalo ispred paviljona, jer mi moramo da putujemo, ne možemo stajati u mestu.

* Aja Sofija koju ste napravili od šatora na izložbi u Gracu svojevremeno je izazvala kontroverze...

- Sam Grac je mesto gde se susreću i mešaju slovenski i germanski korpus. Osim toga ima tu i mnogo doseljenika, kojima je Grac prva stanica na putu ka zapadu. Grad je dosta podeljen na starosedeoce i došljake. Prva ideja je bila da pokažem da i ja dolazim iz ambijenta koji je napravljen mešavinom i da je naša supstanca mešavina, a ne čistota. Izabrao sam i citat iz knjige Orhana Pamuka “Zovem se Crveno”, gde on kaže da remek-dela koja ushićuju ljude nastaju na mestima gde se susreću nespojive stvari. Međutim, kulturološke razlike su se tu negde očitale, pa su taj šator ljudi islamske veroispovesti iščitavali kao džamiju, dok su tamošnji Bugari, kao i mi, u njemu videli crkvu. Ljudima iz Graca to je bilo nešto strano, što nije njihovo. Onda je to izazvalo kontroverze. Naime, tamo nije bilo dozvoljeno zidati džamije sa minaretima, a Aja Sofija se bez njih ne može zamisliti. U tome je prepoznata neka vrsta pretnje, a kako je skulptura bila sivomaslinaste boje, i u tome su videli prizvuk nečeg vojnog, zlokobnog... Rad je na kraju dobio obezbeđenje. Ljudi koji su čuvali izložbu, u šatoru su pronašli neki tepih koji liči na molitveni. Volim da mislim da ga je neki umetnik ostavio da bi radu dodao još jedan sloj.

* I MSU ste dali privremenu formu šatora?

- Prva poruka tog rada je da umetnik ne može bez Muzeja savremene umetnosti, pa ako neće niko da se brine o tome, on mora da ga napravi sam. Taj muzej je kruna sistema savremene umetnosti, on je i mesto iz koga nastaje buduća umetnost. S druge strane, to je i priča o privremenosti. Birajući MSU za temu govorio sam i o njegovoj vrednosti i značaju za našu kulturu i zemlju. On je svojom istorijom, tradicijom, oblikom, kolekcijom, temelj iz kojeg mi možemo dalje da se nadamo da ćemo praviti dobru umetnost.

* Koristite na aktuelnoj izložbi, trećoj koju radite u saradnji sa kustosom Unom Popović i saobraćajne znake i kutije za hitnu pomoć. Kako ove predmete transponujete u umetnost?

- Upotrebio sam saobraćajni znak za odron i sandučiće u kome se drži sanitetski materijal. Ti sandučići govore o našoj telesnoj povredljivosti, ranjivosti, kratkotrajnosti. Složeni u pravilan red oni prave sliku nekog imaginarnog groblja i govore o ishodištu svih naših tela. Istovremeno, saobraćajni znak za odron takođe govori o materijalnoj nestabilnosti, krhkosti kamena i zemlje. On označava eksces, a ja ga slažem u jednu harmoničnu celinu, koja liči na pahuljicu. Taj eksces postaje samo karika, a niz tih karika prave ciklus, stvaraju uvid o to da materija stalno kruži. Ali, to je priča i o našoj nemogućnosti da eksces vidimo kao deo harmonije. U životu to nije moguće, jer je egzistencija veliko breme, dok je umetnost mesto gde možemo da doživimo širu sliku i neku vrstu radosti. Mesto gde imamo osećaj smisla.

SVETINjA “ZA PONETI”

“Dečani” su prvi moj rad nastao od šatora i to dosta intuitivno. Poželeo sam da napravim skulpturu čija je slika toliko tanana da može da se zgužva i sabije u četvrtinu kubnog metra i ponese sa sobom. Bilo je to 2006. i rad je prikazan na Oktobarskom salonu i tek kada sam ga video u tom velikom otvorenom prostoru Muzeja “25. maj”, shvatio sam da ima i vizuelnu snagu, snažnu simboliku i slojevitu metaforu. Ovaj rad govori o našem iskustvu istorijskog trajanja, ali i o seobama, ratu, žrtvama, meri malog čoveka u odnosu na veliki istorijski narativ, u kome je on uvek žrtva, a njegova sudbina se ne vidi u velikoj širokoj istorijskoj slici... Uvek mi je teško da izdvojim šta sve to može da znači. Smanjivanje tog manastira u meru jedne prikolice u koju može da stane troje-četvoro ljudi, govori o velikoj istorijskoj drami, koja i dalje traje i ispunila je sve naše živote. Nisam mogao da ostanem nem.