Sve je ograničeno sem duha i mašte

SLIKU starog Beograda, njegovog lica i naličja, i značajnih ljudi koji su grad činili, daje u memoarskim zapisima Jelena Skerlić Ćorović (1887 - 1960). Prvi put u celosti, njena sećanja pojavila su se u knjizi "Život među ljudima", koju je priredila Zorica Hadžić, a objavila "Akademska knjiga".

Sestra glasovitog književnog istoričara i kritičara Jovana Skerlića i supruga znamenitog istoričara Vladimira Ćorovića, kako u pogovoru piše profesor Nenad Ljubinković, bila je neobična i u mnogo čemu izuzetna pojava. Pored brata stekla je ljubav za književnost i ovladala veštinom čitanja, a pored supruga navikla je da o složenim istorijskim i društvenim previranjima, razmišlja, rasuđuje i govori smireno, odmerenim rečima.

Rođena je i umrla u Beogradu. U ovim dragocenim tekstovima zanimljive i umne žene, odvija se vreme i pokazuje atmosfera grada pre Prvog svetskog rata, u međuratnom periodu i posle Drugog svetskog rata, dominira priča o njenoj porodici, ocu Milošu, majci Persidi, sestri Jovanki i bratu Jovanu, i mladosti u tada palanačkom Beogradu. Kroz drugi deo knjige promiču Bogdan i Pavle Popović, Branislav Petronijević, Uroš Predić, Nikola Pašić i Branislav Nušić, Slobodan Jovanović, Stevan Mokranjac, Milica Janković, Isidora Sekulić, Tin Ujević, Aleksa Šantić, Milan Rakić...

Pišući o svom bratu Jovanu Skerliću, na jednom mestu kaže kako je "rano imao zasebnu sobu sa pisaćim stolom i ormarom za knjige, i lovačkom puškom o zidu koja je uklonjena kad se jednom vratio iz obližnjeg sela na kolima, sa drugom koji je, nevešt, sam sebe bio ranio":

- Oduvek se sećam te sobe sa puno uokvirenih slika ličnosti iz francuske revolucije, zatim Černiševskoga, Puškina i Viktora Iga, po ličnom ukusu mladoga gimnaziste. Uporni istok i pobednički zapad sretali su se u našem domu, atmosfera je pokazivala težnju za promenom, materijalnu želju da se deci omogući jedan kulturniji život. Majčin uticaj bio je pretežniji, ali i otac je bio čovek koji je "video svet" i nije se protivio svima novinama...

U sećanjima na majku čitamo da je deci činila sve što je smatrala za korisno, ali nije bila popustljiva prema njihovim greškama.

- Dok je bio u nižim razredima gimnazije, Skerlić je revnosno učestvovao u raznim takmičenjima i "omirskim borbama" dorćolaca sa palilulcima ili cigomalcima. Jednom je u butini doneo zabijen nož koji niko nije smeo izvaditi. Dolazio je ponekad iscepan ili ranjen. Tada je, ako je ikako bilo moguće tražio pomoć od tetke, materine sestre koja je sa nama stanovala. Je li došao majci u ruke, rana je prvo bila oprana, dezinfikovana, (onda se za to upotrebljavao petroleum) a posle toga ranjenik bi izvukao svoje. Iako jedinac, on nije bio mažen više od sestara, nije bio "majčin princ" iz Sremčeve priče - piše Jelena Skerlić Ćorović.

Svi Skerlići, dodaje ona, bili su karađorđevci, pa i njen otac. Bio je "prenumerant" i revnostan čitalac i dosta štampanih stvari. Ali po čemu su ga deca naročito zapamtila, to je ono obilje narodnih poslovica koje je mešao u govor, i njegovo pevanje uz gusle.

- Pokušajte da u mašti izazovete doba o kome je ovde reč. U malom Beogradu život je zimi rano zamirao. Svi ljudi odreda čim završe posao kod svojih su kuća. Napolju je mrak i tišina koju ne remeti ni čovek niti kakva mašina. To što je u sobi to je porodica. Soba je topla i osvetljena, ali ne jakom električnom svetlošću koja se rasipa po svima kutovima sobe gotovo podjednako; nego je to svetao krug oko lampe na stolu, i da bi se našli u njemu oni bliski još više se približuju jedno drugom. Sve je ograničeno sem duha, osećanja, mašte naročito. Ne treba vam tehnik-kolor, slab je on prema tome što vi u stvari vidite kad čujete recimo ove naizgled proste stihove: "Šarac jezdi po sredi planine, Vila leti po vrhu planine..." - piše Jelena.

Diplomirala je 1907. godine francuski jezik i književnost, bila kratko nastavnik u Smederevu i profesor francuskog jezika u gimnaziji u Beogradu. Početkom 1910. udala se za Ćorovića i izrodila dve kćeri. Vodila je živ društveni život, imala je oko sebe izuzetno zanimljiv intelektualni krug. U njenom domu sakupljala se uistinu duhovna elita međuratnog, a potom i posleratnog Beograda.

Senka i teret velikih prezimena, navodi Zorica Hadžić, pala je na nju kao balast što je učinilo da se njen rad na polju literature gurne u zapećak, svede gotovo na efemerno, zaboravi. Pored vrsnog prevođenja dela sa francuskog, engleskog i ruskog jezika, Jelena Skerlić Ćorović ostavila je za sobom i nekoliko autorskih tekstova, a objavljivala je i prikaze. Uspomene na ljude i događaje, objavljene u ovoj knjizi, počela je da zapisuje poslednjih godina života.