Adam Zagajevski: Put ka drugoj obali

VERUJEM u poeziju, ali problem je u tome što nam se ona otkriva samo u krhkim trenucima. Veoma je teško ceo život sačiniti na poeziji, međutim ti kratki trenuci imaju ogromnu vrednost - kaže za „Novosti“, u bašti hotela „Mažestik“, poljski pesnik Adam Zagajevski (1945).

U Beograd je stigao juče po podne, a danas će mu u Vršcu biti svečano uručena Evropska nagrada za poeziju „Petru Krdu“, za izuzetan doprinos modernom pevanju i mišljenju, koju dodeljuje Književna opština Vršac.

Jedan je od najznačajnijih savremenih svetskih pesnika i esejista. Poslednjih godina nekoliko puta je kandidovan za Nobelovu nagradu. Rođen je u Lavovu, u Ukrajini. Posle Drugog svetskog rata njegova porodica se preselila u Poljsku. Studirao je filozofiju i psihologiju u Krakovu. U njemu je ostao sve do 1980, predajući filozofiju. Otad živi i radi i u Francuskoj, Sjedinjenim Državama i Poljskoj.

* Koliko vam znači ova nagrada?

- Ona mi je potvrda da u Srbiji imam čitaoce, što me veoma raduje. Znam ko su bili prethodni dobitnici i nalazim se u veoma dobrom društvu.

* Kažete da je poezija traganje za sjajem, put koji nas najdalje vodi?

- Čitao sam u avionu roman Džona Vilijamsa „Stoner“, napisan pre više decenija. Junak u jednom trenutku otkriva da je niko, da je ljudski život bedan. Smatram da nas poezija brani od takvog osećanja, mada je to teško dokazati. Ako ljudi čitaju poeziju, čitaju je zbog toga što znaju da postoji neka druga obala.

* Koliko je prisutna u našem svetu?

- Postoje nedelje, čak meseci, kada mi se čini da nikom poezija nije potrebna. Ona je veoma malo prisutna u masovnoj kulturi, mada je celokupna poezija sveta na internetu. S druge strane, pošto imam veoma mnogo književnih večeri, događa se da mi neko priđe i kaže da me čita, a neki čak tvrde da im moja poezija pomaže da žive, što je vrlo utešno. Nedavno mi je jedna žena rekla: „Zahvaljujući vašoj poeziji počela sam da slušam ptice“. Pomislio sam kako je to divno, čemu sve poezija služi.

* Postoji li veza između filozofije i poezije?

- To je veoma teška veza, mada se i pesnici i filozofi nalaze pred istim pitanjima. S tačke gledišta Kanta ili Dekarta, pesnici bulazne, međutim to nije istina.

* Kako vas čitaju u Čikagu ili Teksasu, kako u Parizu ili Krakovu?

- Postoje razlike, ali najmanje čitalaca imao sam u Parizu. Francuska poezija ima hermetičku estetiku i pesme kakve pišem, za francuske pesnike su novinarstvo a ne poezija. U Teksasu ili Čikagu veoma dobro primaju moju poeziju, neki smatraju i da sam američki pesnik, mada sam u životu napisao samo tri pesme na engleskom. U Krakovu, na sreću, imam čitaoce, ali čini mi se da u Poljskoj nisam baš sasvim moderan. Postoje mlađi pesnici i novo traganje, a ja delujem prestaro.

* U čemu današnji čovek traži smisao i nadu, da li je siguran u sebe ili je izgubljen?

- Postoje podele na ljude koji su religiozni, tu ne mislim samo na velike religije, ali postoji i određena religioznost van religija. Upravo ona se sastoji u potrazi za smislom. Postoji i veliki deo nereligioznih koji veruju samo u mladost, a kad prestanu da budu mladi - očajavaju, ne ostaje im ništa.

* Kako gledate na događaje u Ukrajini?

- Pratim ih, jer sam se rodio u Ukrajini, mada moja porodica nije ukrajinska. To je prostor koji me veoma interesuje i u tom pogledu se ne razlikujem od većine Poljaka, koji su veoma solidarni sa Ukrajinom. Međutim, običan čovek, pa i pesnik, malo može da uradi.

KIŠ, POPA, SIMIĆ

SRPSKA i jugoslovenska književnost nekada su bile veoma inspirativne. Kad je reč o prozi, Danilo Kiš je jedan od najzanimljivijih pisaca druge polovine 20. veka. Imao sam sreću da ga upoznam u Parizu. Imao je u sebi nešto fantastično, videlo se da nije buržuj. Pre svega tu mislim na njegove knjige. Više puta sam ih čitao sa svojim studentima u Americi. Kad je reč o poeziji, veoma me intrigira Vasko Popa, ta vrsta nadrealističke mašte, humor, posebna vrsta antiromantizma, istovremeno vrlo poetično. Tu je i Čarls Simić koga čitam na engleskom, međutim sve vreme osećam u njemu prisustvo Beograda.