Borivoj Rašuo : Poezija kao ponornica

ISPEVAO sam ono što sam mislio - mislio sam ono o čemu je vredelo pevati“, kaže pesnik Borivoj Rašuo, čija je izabrana dela upravo objavio „Dosije“.

Zbirke stihova „Ishodište“, „Pribežište“, „Nedogled“, „Snoviđenje“, Proviđenje“, „Utočište“ i „Iskušenje“, koje čine ova izabrana dela, duboko su vezane za našu tradiciju.

- Svaki čovek u svom misaonom stvaralaštvu dosegne tačku koja predstavlja prekretnicu. Ta prekretnica mora biti obeležena ako ni za koga drugog, ono za njega, kao neka vrsta ličnog duhovnog testamenta. Zbog toga sam odlučio da ove cikluse objedinim - objašnjava naš sagovornik.

On smatra da pisati poeziju bez oslonca na nacionalnu tradiciju kojoj pripada jeste promašeno nastajanje, a istrajavanje na univerzalnosti jeste samoporicanje sebe i te univerzalnosti.

- Pesnici su dužni da stanu u odbranu sopstvenog naroda, njegove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Naravno da treba biti razložan u proceni svog naroda i smestiti ga u pravi istorijski kontekst. Nas je mnogo koštalo to što smo sebi pridavali veliki značaj, pa nismo izdržali u bitkama koje smo započeli. Dodeljivane su nam krupne uloge za koje nismo imali snagu.

Pesme Borivoja Rašua pisane su, uglavnom, u desetercu.

- Kao središnu tačku napada srpskog nacionalnog identiteta vidim napad na narodnu poeziju. U poeziji pokušavam da govoreći svojim jezikom govorim iz glave naroda. Cenim nerazumljivu poeziju, ali ne razumem zašto se ona piše.

Za njega je istorija uvek predstavljala izazov, ali i opšte teme o smrti, životu, ljubavi i veri.

- Najkrupnije teme koje pokreću život i misao čine neobičnom. Daju joj drugu dimenziju - kaže Rašuo. - Dučić kaže da onaj „ko nije pisao o ljubavi, smrti i Bogu kao da nije ni pisao, samo onaj koji je pisao o tome nešto je uradio“. Tu Dučićevu misao upoznao sam tokom studija, ali sam je u međuvremenu zaboravio. Međutim, kad sam pogledao svoja izabrana dela, vidim da sam nalog Jovana Dučića ispunio.

Naš sagovornik smatra da se danas poezija doživljava kao stranputica. Pragmatizam 20. i 21. veka je do te mere ovladao životima i našim ukupnim trajanjima, dodaje, da se svaki pokušaj izlaska iz okvira marketinga i merkantilne ekonomije doživljava kao stranputičarenje i stvara utisak zaludnosti.

- Ono što na prvi pogled izgleda nepraktično i krajnje neupotrebljivo, a poezija liči na tako nešto, pokazuje se da je veoma pragmatično, životno i realno. Nikola Tesla je govorio da je o svetlosti najviše saznao od Getea i Njegoša, koji su pisali o njoj i tumačili je na svoj pesnički način. To deluje nepraktično, ali kada vidimo koliko su praktični Teslini izumi shvatamo da je i to što su oni napisali praktično.

U svojoj biografiji, Rošuo je naveo da nije dobitnik nijedne književne nagrade. Kaže da je to uradio namerno, ali da to nije krik nemoćnika, davljenika, nekoga ko žali za tim, već naprosto pokušaj da ukaže na činjenicu da postoje krugovi istih ljudi koji se vrte u krug.

- Jedni drugima dobacuju loptu kao teniseri na zagrevanju. Tu nema igre, to je političko-pesnički cirkus koji ne da drugima da uđu i progovore. Oni ne samo da štete drugima, nego i sami sebe lišavaju izazova i konkurencije. Na taj način doprinose svojim ličnim kratkoročnim prohtevima, zadovoljavanju svojih sudova. Ubeđen sam da štete ukupnoj srpskoj kulturi i umanjuju njene domete. Sklanjaju u stranu mnoge ljude koji, takođe, misle i pokušavaju nešto da kažu. Nastoje da ih učine nepostojećim. Međutim, poezija je kao i voda - izroniće kao ponornica.