Vladan Martinović: Trema zbog “Tere”

U vajarskom ateljeu međunarodnog simpozijuma skulpture “Tera” u Kikindi, zatičemo, u stalnom sazivu, i vajara Vladana Martinovića.

Najveći deo njegovog opusa izveden je u kamenu i to je zapravo razlog što se on vezao za Aranđelovac i venčački mermer. Sad u stalnom sazivu, on je u Kikindu i negdašnji pogon crepare došao još, nakratko, kao student pre dvadesetak godina. Od tada ima želju da dođe ovde i radi.

- Jedva sam čekao priliku. Samo treba biti strpljiv - kaže Martinović.

* “Tera” je vaša davnašnja želja?

- Vajari sve znaju o “Teri”, ali nisu još svi i dospeli do stalnog saziva. “Tera” dakle nikom od nas nije iznenađenje - već veliki izazov. I, velika je šteta što u stalnom sazivu vajar ima šansu da dođe samo jedanput, jer tokom svoje karijere umetnik se menja, sazreva, a sa tim i forma menja oblike. Upravo zbog te jedne jedine šanse imao sam veliku tremu kad sam dolazio.

* To opterećuje?

- To da dolazite jednom i nikad više zapravo frustrira. Trebalo bi otvoriti šansu da se posle jedne decenije ponovo dođe na ovo jedinstveno mesto. “Tera” se odlično brendirala terakotom, velikim formatom i fantastičnom organizacijom.

* Vaš materijal je kamen?

- Istina, zato vreme provodim u Aranđelovcu, tamo je prirodni materijal kamen. Ali, glina je za mene veliki izazov, velika letnja avantura. I, zaista sam imao tremu. Nisam ovde došao opušteno kao na letnji odmor . Za “Teru” sam se ozbiljno pripremao.

* Terakota je novo iskustvo?

- Toliko priželjkivano. Ali za skoro tri decenije koliko radim, bio sam po svetu na mnogim simpozijumima skulpture. Naravno, reč je o kamenu i među njima jedan od najboljih je simpozijum u Asuanu u Egiptu, pa Čako u Argentini... Ali simpozijumi na prostoru bivše Jugoslavije, odakle je ova sjajna ideja i krenula u svet - zamiru. “Tera” na svu sreću opstaje i to nije pitanje samo materijala, uslova, već i entuzijazma organizatora koji uporno stoje iza svog programa