Slobodan Šnajder: Krpe da pokrijemo golotinju

*Crnu komediju o malom čoveku koja se našla pred Beograđanima nazvao je „tranzicijski mirakul“, a komad je očekivano pun elemenata apsurda i groteske. Da li su upravo apsurd i groteska glavna odlika vremena u kome živimo?

- Pitanje bi se moglo i obrnuti. Stajalo bi me velikog misaonog napora pronaći segmente naših života u kojima apsurd i groteska nisu glavni elementi. Gde još ima neke elementarne čestitosti? Gde su oaze koje nisu inficirane „govorom mržnje“? Moglo bi se reći: u javnim kuhinjama, kod siromašnih. Ali njih je sve više. To znači da je njihova borba za opstanak sve žešća. Dvadeset pet kuća ili stanova u Hrvatskoj ide na bubanj svakog dana. S druge strane, hrvatski „kralj mleka“ stekao je milijarde ne plativši ni lipe poreza. Ljudi ostaju bez krova nad glavom jer nisu u stanju skrpiti za ratu, uz lihvarske kamate... A nova posednička klasa obilno se poslužuje kod države i zadužuje bez kamata. To je nešto poput kredita bez obaveze vraćanja, drveno železo... Tajkuni bi odmah propali da im nije države koja ih obilno subvencioniše. Naš bi kapitalizam bio ekonomski stoput neefikasniji od našeg propalog socijalizma da se makar na trenutak prepusti tržištu u koje se svi kunu. Pa zar to nije apsurd nad apsurdima?

* Za jednu kunu ili dinar prodaju se preduzeća kao u ovom vašem komadu, ali i ljudi?

- Novi posednici, uglavnom, smesta sruše ono što su dobili za jednu kunu, budući da ne mogu to superdragoceno zemljište (kao u mom mirakulu, pod železarom) smotati kao tepih i ponuditi na prodaju - za hotel. Tako je to. Dakle, ispada da je vrednost koju „kupuju“ nula, jer železara „nema titulara vlasništva“. A bez tog famoznog titulara, ona je siroče kojoj treba staratelj. I staratelj dobije ništa, što je, u stvari, sve. Nemojte pitati o logici ove matematike. Meni je važnije pitanje na čemu ostaju oni kojima je to „ništa“ oduzeto - ni na čemu. Oni sebi seku prste, u znak nemoćnog protesta izvode samosakaćenje. Čuo sam o tome, upravo u Srbiji. O tome će biti moj idući komad.

* Kažete da su u tranzicijskom društvu suptilniji vidovi kontrole, a da je teatar postao „kuća poslušnosti“. S druge strane, odsustvo cenzure tumačite kao dokaz da kultura više nije bitna. Zašto je onda poslušnost u njoj tako važna?

- Ostaje mi zagonetno zašto se vlast još uvek boji teatra, već jako kompromitovanog. A ipak, tu i tamo „zabrani“ se koja predstava. I svi onda skoče od sreće, eto, tako je to bilo „u boljim vremenima“... Apsurd nad apsurdima. Vlast ne treba ništa da zabranjuje, potrebno je samo „demokratskim mehanizmima“ isključivati sve one koji nose u sebi neku razliku. To je u Hrvatskoj, na primer, u ovom trenutku gotovo stoposto sprovedeni „projekat“: našeteatre „vode“ one i oni koji se kupaju u krilu vlasti. Vlast je, dakako, nešto panerotično i polno neutralno. Pitanje repertoara, to pitanje svih pitanja u teatru, onda se uopšte ne postavlja.

* Ako, kao što ističete, siromaštvo zna da bude vidovito, šta nam ovo današnje signalizira?

- Siromaštvo nema drugog izbora već da bude vidovito. Pica, na primer, nastala je negde davno u domovima siromašnih Italijana, u kojima nije bilo ničega dovoljno. Ako je još bilo ponečega i pomalo, onda se dovitljivo kombinovalo... Kad ponestane svega, neće ni vidovitost biti od pomoći.

* Još od „Hrvatskog Fausta“ vaše politički angažovane drame dosledno otvaraju teme o kojima se i dalje nerado govori. Vaš životni kredo je „ko ako ne ja, kad ako ne sad“. Prepoznajete li danas u tom stavu, s obe strane Save, više nego ranije istomišljenika?

- Mi purgeri rekli bismo - kajgod! Na prste jedne ruke invalida mogu danas nabrojati ne toliko istomišljenike, to je manje važno, već one koji se još uopšte usuđuju nešto misliti. Uostalom, upravo sam izložen celom nizu najbesramnijih kleveta u „Jutarnjem listu“ koje naša kulturna, ćutljiva većina prati s uzvišenom ravnodušnošću. Kako ono ide, „svi junaci nikom ponikoše, od sto glasa glasa čuti nije“. Zbilja slavni stih koji ste, u neko pradavno vreme, i vi u Srbiji učili u školi. Na delu je „cipelarenje“ najniže vrste. Jedino što još nije objavljeno (a biće) jeste moje otpusno pismo iz bolnice.

* U jednom našem razgovoru, gotovo pre desetak godina, primetili ste da nam „generali, aktuelni, kao i oni u bekstvu, neće dopustiti da sazrimo“. Da li se ta „nezrelost“ nedavno potvrdila u oštrim reakcijama dela hrvatske javnosti povodom haških presuda?

- Pa zar nisam tačno prognozirao? I ne treba li se toga bojati, imajući u vidu, na primer, sudbinu proročice Kasandre. Naravno, svi mi intelektualci, celi taj naš pišući kler, pati od „Kasandra-kompleksa“. Ipak, pogledajte: od odbeglog generala gori je onaj uhapšeni. Od uhapšenog gori je onaj osuđeni. On će nas još jednom homogenizovati na vrlo niskom nivou, koji apsolutno ne priznaje nikakvo pravo na drugačije mišljenje. On će to učiniti čak i protiv svoje želje! Ja razumem Gotovinu koji sada naprosto želi odbraniti ostatak svog života, koji mora provesti u vlastitoj koži. I on se sam opire instrumentalizaciji svog „lika i dela“, a najviše svoje presude.

* Mislite li da je danas reč intelektualca još važna i da se dovoljno čuje?

- Nemam nikakvih iluzija: jedinu stvarnu moć ima televizija koja je kod nas prilično osramoćena institucija, daleko od javnog servisa. No ipak, moju kolumnu u „Novom listu“ čita daleko više ljudi nego što bi gledalo moje drame, čak i kad bi se one igrale. U ovom trenutku igra se vrlo efikasna režija „Enciklopedije“ u Varaždinu. To je mesto gde ja smem da budem izvođen, jer je dovoljno daleko od metropole svih Hrvata. I igra se u Zagrebačkom kazalištu lutaka moj maleni komad za lutke o nemačkoj glumici Tilli Durieudž koja je u tridesetim godinama, bežeći pred Hitlerom, pobegla u Kraljevinu Jugoslaviju.

* Naši političari su se izmirili, hoće li i narodi?

- Na mladima svet ostaje. Došao sam vozom krcatim mladim Slovencima i Hrvatima koji su pošli na nekakav koncert ovde, s velikim zanimanjem da prvi put vide taj Beograd. Mi stariji, zajedno s političarima, upropastili smo što se moglo upropastiti. Doduše, ne znači da smo svi jednako odgovorni. Ima onih koji su veoma aktivno radili na mržnji, a ima i onih koji su se opirali. Sada dolaze mladi koji o tome malo znaju i žele da se sretnu. Na najveće iznenađenje, razumeće se bez rečnika. Kada se 2000. godine igrao moj „Zmijin svlak“ u CZKD, ovdašnji mladi glumci još su tražili da im opišem Zagreb, pitali za Ilicu i jesu li kod nas tramvaji plavi. Sada su nam se zemlje smanjile, a distance povećale. Putovao sam sedam sati iz Zagreba, razmišljajući o prošlim vremenima kada me je „Matoš ekspres“ vozio četiri sata. Šta bi tek Matoš rekao o tome, kome je Beograd bio drugi dom.

* Ipak, nama se odavde čini da ratni vokabular još nije utihnuo u Hrvatskoj...

- Uvek se govor ideologije i svakodnevni žamor ulice poistovete u zlim vremenima. Danas to, hvala bogu, nije više isto. Malo ko danas u Hrvatskoj naseda na predizbornu retoriku. Ali, pitanje države, ove ili one, nije važno. Fućka mi se za to. Živela Evropa regija, a ne Evropa država!

* I Hrvatska i Srbija priželjkuju ulazak u tu Evropu. Kad mi jednom tamo stignemo, šta mislite, s čim ćemo otići i šta ćemo tamo zateći?

- Zateći ćemo nešto krpa da pokrijemo golotinju. I propisaće nam broj čokota i maslina. Kod nas se dosta čuje o desnim otporima EU. O onim levim skoro ništa. Nažalost, jedino što je gore od onoga „biti eksploatisan“ jeste - „ne biti eksploatisan“...